A ONDA NAŠOJ SREĆI, ODJEDNOM, DOĐE NEKO TREĆI

Imala sam više sreće nego pameti. Ovo je moja ženska priča. Priča o mom princu i o njoj.
Eto je! Ona je došla u naš život. Iza nas je dugih devet meseci (koji su nekom proleteli). Naravno tih dugih devet meseci imaju dve tačke gledišta. Moj i njegov. Ako moje najbliže pitate, reći će vam da moje drugo stanje nisu ni osetili. Reći će vam kako sam bila puna energije, nerazmažena, kako sam radila do poslednjeg dana, i kako sam se trudila da živim život kao i pre trudnoće. Ja ću vam to ponosno potvrditi. A moj partner… On će se samo nasmejati tiho, nenametljivo i neće prokomentarisati taj period. Zato je on taj.

Priča počinje ovako. Prvo ste vas dvoje. Vaš čaroban susret. Onda ono neizbežno “Da li će se javiti?“. Sledi danonoćno elaboriranje sa drugaricama na tipične neiscrpne ženske teme: “Da li sam mu se svidela“ – „Naravno da si mu se svidela“, jer Bože moj mi smo jedna drugoj najlepše i najbolje na svetu, nesviđanje nije opcija. “Da možda nije oženjen?“, “Sigurno bi nosio burmu.“, “Da, ali mnogi ne nose burmu!“, “Da, ali nama je bolje da krenemo od stanovišta da je sigurno razveden!“… “Dobro, onda ako nije oženjen sigurno ima devojku…“, “Možda im je veza u krizi, vuku se godinama pa su jedno drugom dosadili“… I drugi opšte poznati mogući scenariji sa jednim jedinim mogućim krajem – živeli ste srećni do kraja svog života. Jer sve mi, žene, imamo taj usađen gen, da za svakog ko ušeta u naš život, uvek bar delićem svoga bića razmaštamo bajku do oltara. Prosto, takve smo. I koliko god da smo ranjene i dalje svaka čeka svoga princa.

I u svojoj tridesetčetvrtoj godini, Kristina je konačno srela svog. Neoženjenog, visokog, plavog, pametnog, sa malim izuzetkom, umesto konja imao je malog crnog psa. Kako to obično biva kad muškarac zna šta hoće (a ja sam spoznala kako to izgleda tek koju godinu ranije) nisam se ni okrenula, a mi smo živeli zajedno. Za jednu apsolutno neromantičnu osobu kao što sam ja, i za nekoga ko je odrastao u ubeđenju da je brak precenjena tvorevina, moj partner je smatrao da je za mene jedini lek zajednički život. I bio je u pravu. Stavio me na tobogan zajedništva i pustio.

Onda je na red došla druga faza elaboriranja moje ženske horde na temu veze. Jer Bože moj, nije upalilo toliko puta do sada kako će sa njim? Onda se ja pitam onako dečije “Pa zar nisam ja beše najbolja na svetu, rekoste da je to nemoguć scenario?“, „Da li sam sigurna da nisam jedan u nizu trofej?“, “Odakle mi hrabrosti da se ljubim javno posle deset dana od početka veze?“, „Jesi li ti sigurna da su mu namere časne, da zaista misli to što govori?“, “Jesi li ti sigurna da je sad sa drugarima kao što kaže?“… I sve ostale uobičajene ženske sumnje kad je nešto mnogo dobro da bi bilo istinito.

I uvek sam se pitala – kako smo to toliko sigurne u postojanje tog nekog na belom konju, koji je svakoj zapisan u zvezdama, a onda kada se stvori neko ko odgovara opisu, ta ženska sumnja nam ne da mira. A ako vidimo da se neka previše opustila i pomislila da je to taj, brže bolje smo tu sa onim diskretnim makazicama za nokte da skrešemo krila dok još nije jako poletela, jer ako tresne razbiće zadnjicu, te ćemo opet mi (ženska horda) morati da stavljamo ‘ladne obloge.

Uz sve, većinom, opravdane sumnje, ja sam odlučila da isključim mozak i oslonim se na svoje srce. Bez zadrške ovaj put. I srce nije pogrešilo. Prepustila sam se. Svili smo svoje gnezdo, uredili ga, uzimali i davali jedno drugom noć i dan. Upoznavali se, zaljubljivali sve više. Slušali smo jedno drugo. Činili smo jedno drugom ono što smo znali da su najdublje neostvarene želje. Putovali smo, voleli se i mnogo ljubili. Razdvajali smo se samo kad smo radili. Jedna noć razdvojenosti postajala je prava mala drama.

Bilo me strah naglas da izgovorim da sam srećna. Bukvalno sam u cipeli nosila kamenčić. Prvo smo smislili imena. A onda, samo što smo odlučili da zaista napravimo nešto naše i vežemo se neraskidivom vezom do kraja života, stigle su vesti. Trudna sam. Odmah. Kao što smo se upoznali, kao što smo se zaljubili brzinom svetlosti, kao što i kao što, tako ću biti i mama za par meseci. Mama!

Ali stanite! Zar nisam ja prošla tridesetu i pitanje je da li mogu? Zar ne važi ono “Sve je teže ljudima da naprave decu jer svi smo ozračeni od bombardovanja“ ili “Nisi više tako mlada, ljudi tvojih godina prave decu i najmanje devet meseci“ ili “ Počni na vreme, ko zna kad ćeš“… Pa dobro gde ste sad svi!? Šta sad? Nije bilo nikog da mi kaže “Može to odmah da se desi“, valjda sam zaista matora šta li, a tako lakoverna.
Dobro, dakle imaćemo bebu. Dolazi neko treći. Neko treći našoj sreći.
Toliko smo planova imali, kako ćemo, šta ćemo? Pa i nas dvoje se još upoznajemo? Je li ovo kraj bezbrižnosti? Toliko je misli naviralo… Sva sreća brzo sam počela da lučim relaksin. A i hvala Bogu, imala sam njega staloženog i razumnog.

Sledećih devet meseci smenjivale su se razne misli. Od euforije da želim da ceo svet zna da u sebi nosim nov život do svakodnevnih strepnji da sve bude u redu , sa njom, sa nama… Da li smo spremni za tako veliku stvar? Da li se dovoljno poznajemo? Svaki dan je donosio nešto novo, neko novo saznanje koje bi me uglavnom morilo. Majke razumeju. Onda u tom stanju dok ga gledam presrećnog što će biti otac, pitam se da li će me voleti i kad nju uzme u ruke. Da li ću mu biti isto važna kao i pre? Da li ćemo imati naše vreme? Da li ćemo se ljubiti i dalje? Da li i da li… Tokom devet meseci trudila sam se iz petnih žila da se ništa ne promeni u našem životu, a bilo je teško. A onda sam ugledala Taru jednog marta u 8:50 ujutru. Nas dvoje u tih 4300 grama. I istina je sve što pričaju… Baciću floskulu – nema reči da se opiše taj trenutak. Prve moje reči kroz suze bile su “Rodiću ti još troje dece!“. I hoću, tj. daću sve od sebe. Jer ona nas je učvrstila. Ona je našu sreću uvećala. Ona nam je pokazala naša druga lica koja nismo poznavali, ona nas je naterala da zajedno plačemo od sreće.

A onih devet meseci? Onih nama dugih devet meseci koje je moj partner preživeo. On vam neće reći, ako ga pitate, a ne izgovara ni meni, da sad zna zašto se trudnoća naziva drugo stanje. Slušao je o tome, ali nije mogao da dokuči. Preživeo je. I nije se žalio. I istrpeće još minimum osamnaest istih takvih.
Jer je on za razliku od svoje partnerke znao šta želi svim svojim bićem, a to je porodica. I moj princ ju je želeo sa mnom. Te kada je našoj sreći došao neko treći reći ću ponosno da je samo doprineo našoj neizmernoj sreći.

Share...