Nedavno sam proveo dve nedelje u Australiji i od provog do poslednjeg trenutka bilo mi je fantastično, tako da bih mogao da uradim ni sam ne znam koliko čuvenih „pismenih zadataka“ na temu „Kako mi je bilo i šta sam sve video u Australiji“. Budući da ovo pišem za Ušće blog pričaću vam o svom iskustvu sa njihovim šoping centrima, koji su potpuno drugačiji od svih koje sam do sada video, a nije ih malo.
Prvo iznenađenje bio je “Emporium”, koji važi za najbolji shopping mol u Melburnu. Pasarelama je povezan sa još dva slična mola, tako da vam za njihov obilazak treba zaista mnogo vremena. Australija je totalno suprotna od Evrope, u kojoj bez obzira da li ste u Atini ili Beogradu možete ugledati poznate brendove poput Zare, Bershke, Pull&Bear-a… što je ceo moj doživljaj učinio zanimljivijim. Posetio sam i radnju brenda „Uniqlo“ za koji smo saznali preko našeg Novaka Đokovića, jer je baš tog dana Nišikori potpisivao majice u toj prodavnici. Zaključio sam da tamošnji brendovi nisu ni bolji, ni gori od onih koji se viđaju u evropskim radnjama, već su znatno drugačiji. Čak i oni brendovi koji postoje u Australiji a i u Srbiji, imaju različite kolekcije za svako tržište. Tako na primer hippie stil u našim prodavnicama nije toliko zastupljen, dok je u Australiji vrlo prisutan.
Sledeći grad koji sam posetio bio je Sidnej i još jedno novo iskustvo za mene. Dve glavne ulice su povezane sa pet shopping centara koji su međusobno spojeni pasarelama na svakom spratu kao i prolazima ispod zemlje. Ovakva konstrukcija može da bude konfuzna ljudima kojima snalaženje u prostoru nije jača strana, jer se može desiti da više puta prođete pored iste radnje. Estetika samih centara je vrlo interesantna. Viktoria bilding je zgrada koju je posetila kraljica Viktorija, izgleda neverovatno kao što možete da vidite na slikama. U njoj postoji sat čija je sekundara u obliku broda, koji praveći krug „prolazi“ kroz istoriju Australije. Drugi sat, koji sam tamo video, otvorila je kraljica Elizabeta.
Nezaboravan deo je i The Strand Arcade, u kojem su isključivo zanatske radnje. Tu su šeširdžija, berberin, obućar… Dok prolazite ovuda, možete da vidite majstora koji pravi čokoladu, drugi prži kafu, sve divno miriše. Čak iako niste ni pomislili da kupite šešir, kad vidite kako je radnja lepa, ući ćete u nju. Milina vam je da prošetate, a sasvim je očigledno da se drži do tradicije. Međutim, i u ovoj priči postoji „ali što sreću kvari“ – a to su cene. U Australiji je sve prilično skupo, ali ne samo za nas koji imamo veoma nizak standard, već za sve Evropljane. Gradacija „skupo, skuplje“ ovde ima novi nivo. Njihove rasprodaje predstavljaju prave rasprodaje, ali majica “Scotch&Soda” čak i pri sniženju od 80% košta 100 evra. Tada sam shvatio da je njena puna cena u sezoni bila pet puta veća, što me je veoma začudilo. Australijanci, međutim, kupuju kao mi kada su majice recimo, 400 dinara. Doduše, kad flašica vode košta pet eura i to u radnji koja nije naročito sređena, onda 100 evra za majicu deluje čak i logično shodno njihovom standardu.
U food court-ovima ponuda je prilagođena turistima, a ogromnu većinu njih čine Azijati. Generalno, ima mnogo Azijata koji tamo žive. Možda ću neznatno pogrešiti, ali mislim da 90% hrane koja se tu može kupiti čine specijaliteti Bliskog i Dalekog istoka, možda čak više dalekog. Budući da baš volim tu kuhinju, a ne onu kad je prilagode Evropljanima, uživao sam.
Takođe suveniri na Australian Openu su prilično skupi. Velike teniske lopte, koje publika rado kupuje u nadi da će im se na njih potpisati velike teniske zvezde, koštaju malo manje od četrdeset evra, a one malo manje su trideset. Još jednom moram da kažem da s obzirom na moje iskustvo u Australiji, njima cene ne predstavljaju toliki problem, ali Evropljanima nije svejedno, a o nama i našem standardu nema smisla ni govoriti.
Na kraju ovog putovanja došao sam do zaključka da je Australija savršeno mesto za uživanje, ali šoping je bolje obaviti kod kuće.
No Comments