Svoju shopping turu po Ušće Shopping Centru završih u SBB-u, plaćanjem računa za kablovsku. Pita me ljubazna dama za pultom, da li možda želim i usluge fiksne telefonije. Hm, hm, kad bolje razmislim, ne pamtim ni kada me je neko poslednji put zvao na „fixni“, ni koga sam ja zvala. Znamo svi onu staru pesmu „Ljubav preko žice“. Da ju je Aleksandar Mežek kojim slučajem snimao u današnjem trenutku, mnogo je verovatnije da bi stihovi glasili ljubav preko Facebook-a, ili bi se tu već našao neki online pojam koji bi se, ako ništa drugo, makar rimovao. Sećam se dana kada se prvi put pojavio takozvani „chat“. To su bili dani kada vam je trebalo i po deset minuta da se vaš računar konektuje na internet, jer isti na mobilnim telefonima nije bio ni u najavi. Istoriju razvoja online sveta već, verujem, poznajete i sami, ali ono što je ovde tema-jesu poznantsva i ljubavi ostvarene preko ovih pričaonica odnosno društvenih mreža. Sve je dakle počelo tako što niste imali predstavu sa kim komunicirate, pa ste se mogli predstaviti onako kako vi želite, bilo to stvarnosti blisko ili ne. Da budem iskrena, jednom sam se, kao klinka, opekla i upala u tu zamku, koja se završila tako što me je dotični, novopečeni poznanik uporno zvao, na fiksni telefon razume se, sve dok mu moja mama (hvala joj) nije onako naređivački rekla da se mane poziva u gluvo doba i da ne zove više. Ili na primer, sećate se onih situacija kada vas neko zove na fiksni, ne predstavi se, nego vas tako „zeza“, ne znajući da vi ustvari imate lovca. Koliko je tu samo uzbudljivih sećanja na taj telefon koji danas jedva i da zvoni. Mislim da se čak i moja baka Rada preorijentisala na mobilni telefon, jer je žena shvatila da se na kućni niko ne javlja.
Bio je tu i jedan dečko koji je prema meni gajio simpatije od početka gimnazijskih dana, ali se tek posle prve godine odvažio da me konačno i pozove-na kuću podrazumeva se, jer mobilni telefon i dalje nisam posedovala. Kako sam bila rešena da njegov poziv na sok ignorišem (jer simpatije nisu bile obostrane), nagovorih sestru da mu kaže da perem kosu i da ne mogu da se javim. Ali, avaj, njemu ne beše teško, pa je posle pola sata, kada sam prema njegovim proračunima oprala kosu, probao ponovo. Kućni telefon trpi sve, pa tako i odgovor moje sestre da sam ja otišla u prodavnicu. Verovatno vođen parolom „treća sreća“, pozvao je on opet za pola sata, na šta mu moja Maja reče da sam ovog puta otišla kod babe u vikendicu i da uopšte ne zna kada ću se vratiti. Kako ode sa mokrom kosom, zapita se moj simpatizer i zaključi da više nema smisla zvati. Kada smo se pre par godina sreli, siti smo se ismejali ovoj situaciji.
Prvi mobilni telefon roditelji su mi kupili za moj 16. rođendan. Za sve ove godine, možda ih je desetak prošlo kroz moje ruke. I sad mi dođe nekako kao nerazdvojni prijatelj ili lični asistent. Prati me u svakom momentu i tu je da ovekoveči naš svaki trenutak. Eto baš njime su i nastale ove slike uhvaćene na snimanju tutorijala koji možete pogledati na linku dole (ukoliko ste do sada propustili), a sve korišćene make up proizvode pronaćićete upravo u Ušće Shopping Centru.
No Comments