Enter your keyword

OD KOLEVKE PA DO GROBA NAJLEPŠE JE ĐAČKO DOBA

OD KOLEVKE PA DO GROBA NAJLEPŠE JE ĐAČKO DOBA

OD KOLEVKE PA DO GROBA NAJLEPŠE JE ĐAČKO DOBA

Istina živa, ali istina koju shvatamo tek kad školu zavšimo. Pre par dana pitala sam ćerku svoje drugarice da li se raduje septembru i ponovnom susretu s drugarima, na šta ona odmahuje glavom. Smejem se i kažem da joj ne verujem, jer iako ponekad dosadna i naporna, škola je mesto prvih simpatija, prvih petica, priredbi, slatkih užina na odmoru, lastiša (ili nekih savremenih igrarija), omiljenog učitelja i nastavnika koji će progledati kroz prste. Nabrajam joj ja to sve, pa ona naposletku sleže ramenima, priznajući da ipak ima nečeg u toj školi. Dok gledam đake, osnovce, srednjoškolce pa i fakultetlije kako započinju novu školsku godinu, dođe mi da im nekako priđem i kažem da uspore, da uživaju u svakom trenu bezbrižnosti dok se učeći spremaju za život koji im predstoji-lep, često težak, ponekad i komplikovan život u kome svi plivamo na neki svoj način. Ali interesantno je to što koji god period života da proživljamo, čini nam se da je baš on najteži, stalno mu pronalazimo mane a one najlepše trenutke prihvatamo zdravo za gotovo. Dok ne prođu.

U vrtić, iskreno govoreći, nikad nešto i nisam volela da idem. Ne znam zašto, jer vaspitačice su stvarno bile divne, imala sam puno dragih i dobrih drugara, ali sam valjda više volela da ostajem kući i igram se s bakom i dekom.  Nikako nisam volela da jedem a još manje da spavam, pa sam tatu stalno molila da pregovara sa vaspitačicama da umesto spavanja ja radim nešto drugo. A kad sam krenula u prvi razred, e to je već bilo nešto! Dok u Bebakids radnji u UŠĆE Shopping Centeru kupujem preslatke komade garderobice za mog dečaka, primetih apsolutno neodoljive haljinice za devojčice, te se na tren setih kompletića koji sam ja za taj prvi dan škole nosila. Bio je u mornarskom fazonu, koji  i dan danas volim. Od lekcije do lekcije, od ocene do ocene, prođe prvi razred, drugi, peti, osmi i već ste mlad čovek. A tek kad sam upisala gimnaziju, imala sam osećaj da je ceo svet moj. Iz tih gimnazijskih dana nosim baš puno  uspomena.  Kako da zaboravim smušenu, ali jako dobru profesorku likovnog koja nam je, bez preterivanja, Mesopotamiju predavala pet puta za redom, jer bi svaki put zaboravila dokle smo stigli na prošlom času. Praktični i atraktivni pink kofer u Stylosu, na prvom spratu Ušća, asocira me na onaj koji sam nosila na ekskurziju u Solunu, kada smo baš nas četiri kasnile na autobus pa razredna potpuno opravdano nije htela da priča sa nama.  Da pomenem onda i nastavnicu  istorije koja je toliko pohvalno pričala o porodici Mediči da sam još od njenih časova čeznula da posetim Firencu.  Sigurno se i vi sećate večitog  međusobnog cimanja sa drugaricama sa preostalih nekoliko dinara na mobilnim telefonima koje smo tek dobile od roditelja? Četvrta godina bila mi je najlepša, ali i najteža; trebalo je uskladiti redovne školske obaveze sa pripremama za prijemni, ali i sve učestalijim izlascima. Svi smo mislili kako je to jako teško, upisati se na fakultet. Ali upisali smo se svi, jer bili smo dobri i vredni đaci, a onda su došle nove brige- ko će učiti iz tih debelih fakultetskih knjiga! Došle su i nove obaveze, novo društvo, ali prava prijateljstva ostaju i kad se zaključe ocene, kad zvono zaćuti a neki novi klinci zauzmu klupe u kojima smo do juče mi sedeli.

Share...

Related Posts

No Comments

Leave a Comment

Your email address will not be published.