Moja novinarska karijera počela je sasvim spontano. Na krajnje netipičnoj poziciji, moj prvi posao „sa stažom“ bio je na tada jedinoj sportskoj televiziji. Gledajući prenos konferencije za medije nakon jedne košarkaške utakmice, u reklamnom bloku videla sam poziv za kasting za nova lica SOS kanala. Sećam se da sam zapisala na jednom papiru taj fiksni broj telefona, prijavila sam se i tako je sve počelo, pre tačno 13 godina. Sećam se i da me neki bliski ljudi nisu baš podržali tada, pitajući se zašto ja pored svih obaveza na državnom fakultetu i nekih studentskih poslova kojima sam zarađivala džeparac, želim da se „bakćem“ nečim od čega prema njihovom predviđanju neće biti vajde. Sećam se i toga da me ni tada, kao ni sada, nisu doticale tuđe reči i mišljenja na temu onoga što mogu, ne mogu, trebam, ne trebam. Podršku roditelja oduvek sam imala, što mi je sa mojih 19 bilo veoma važno. Od tada pa nadalje, bilo je dosta velikih i važnih odluka, kako u poslu, tako i na privatnom planu. Ali naučila sam da sa tim dilemama izađem na kraj, uglavnom se oslanjajući na srce i na intuiciju, jer razum je svoju ulogu tu već odigrao. Ne mogu da kažem da je sve što sam birala nužno bilo i dobro, ali svi moji izbori učinili su me onim što jesam. Zadovoljna, ali nikad sasvim, uvek stremim nečemu novom. Ispunim jedno, zacrtam drugo, pletem mrežu satkanu od nekih sitnijh ciljeva,koliko god mogu strpljivo i dosta polako.A greške? Greške su sastavni deo procesa.
Znate onu rečenicu koja kaže „Bolje da se kajem zbog nečeg što sam uradio, nego zbog nečeg što nisam“? Svakako da ne treba zloupotrebiti ovu misao i pozivajući se na nju činiti raznorazne gluposti, ali ako mene pitate, najgore je sebe dovesti u situaciju da se jednog dana pitate šta bi se desilo da ste, onda kada se moglo, postupili drugačije, da niste bili previše gordi ili ponosni, da ste skupili hrabrosti ili jednostavno oprostili…Mislim da je malo odvažnih ljudi danas, onih koji neguju svoje ambicije i uspevaju da ostanu dosledni sebi. To je vrlina koju izuzetno cenim.
Od tada pa do sada nisam pravilu pauzu, nekako mi je posao ušao u krv. Kažu da je to tako sa televizijom i medijima, ali mislim da je to slučaj sa svakim poslom koji čovek voli. Bilo je mnogo lepih i pametnih devojaka koje sam susretala, koje su dolazile i prolazile kroz razne medijske kuće u kojima sam radila u godinama koje su usledile. Neke su samo želele da se pojave na tv ekranima, neke bi samo zanimalo kada će dobiti prvu platu, neke su isključivo želele da postanu poznate, a neke, prema sopstvenom priznanju- da uhvate dobru priliku. Ja sam želela da radim i da se bavim novinarstvom.
Ko zna koliko puta mi se desilo da iz kuce izađem ujutru, a vratim se noću. Prava je umetnost odabrati odevnu kombinaciju koja će odgovarati svim tim prilikama, od jutarnjih preko dnevnih do večernjih obaveza tokom jednog dana. Ali sa obućom je barem lako! Na moju veliku radost, u Ušče Shopping Centru nedavno je otvorena nova ECCO radnja, u kojoj ćete pronaći ove fenomenalne modele. Obilazeći radnje sa mamom, još kao devojčica, sećam se da je mama oduvek tražila i kupovala isključivo kožne cipele i torbe. Bilo je situacija u kojima joj se svideo neki par obuće, ali nakon što bi videla da ipak nije reč o koži, ona bi izgubila interesovanje. Tada mi to nije bilo jasno, ali ista praksa važila je i za torbe. Istu praksu mama primenjuje i danas, a u tome sam joj se i sama pridružila. Torba i cipele moraju biti kvalitetne, lepe, i kada je o obući reč-udobne. To su komadi u koje treba investirati. Jer značajne odluke se ne mogu donositi dok vas cipela žulja.
No Comments