Zapis o Mostaru

Ne znam za vas, ali ja u kupovinu i razgledanje često odlazim sama. Nekad mi je tako najlakše jer imam vremena da probam i pogledam sve ono što želim, da se vratim u radnju koliko god puta treba,  usput odmorim i popijem kafu. Po običaju sedam u Coffee Room u prizemlju  Ušće Shopping Centra, odakle zapažam da su u Zaru i Mac stigle nove kolekcije.  Na telefonu proveravam šta je novo na Ušće blogu, čitam jedan odličan tekst, i taman da ispijem poslednji gutljaj kafe, na Facebook mi stiže zahtev za prijateljstvo od devojke po imenu Adelaida. Ništa čudno, rekli biste, ali baš to ime na trenutak vraća me u prošlost.

Kao juče da je bilo, prisećam se dana kada su me roditelji prvi put odveli u Mostar, gde su baba ,deda i stric privremeno boravili. Kroz veliku Jugoslaviju putovali smo vozom, koji se zaustavljao od mesta do mesta,od stanice do stanice. Kroz prozor sam posmatrala gradove kraj kojih smo prolazili, ljude na peronima koji su mahali, ljubili se, pozdravljali,točili vodu na česmi…Umorena putem,lako sam zaspala. Sledeća slika koju pamtim je stan u koji smo stigli kasno uveče.  Mene, tada šestogodišnju devojčicu, najviše su zanimale lutke i slikovnice koje sam zatekla na polici. Posle vikenda provedenog u Mostaru, moji roditelji vratili su se u Beograd, a ja sam sa bakom i dekom ostala da uživam u tom nepoznatom gradu. Činilo mi se da su dani prolazili bezbrižno, u igri i zabavi, jer moje vesele godine ništa nije ometalo. U svakodnevne šetnje sa dekom sam polazila jutrom, nakon što bi on pročitao novine, popio kafu  i sa mojim stricem prodiskutovao o trenutnim prilikama u zemlji. I danas često dozovem  i utonem u spokojstvo te daleke i tako drage slike jedinog predela koji pamtim iz dugih šetnji sa tim voljenim čovekom: putić, nekako sasvim uzan i odvojen od gradske gužve i meteža, opasan potokom s jedne i prostranstvom ružičastog cveća s druge strane.

Odlazili bismo naravno i u centar grada. Veliki kružni most naročito mi se sviđao. Bio je to čuveni, Stari most. Zaista, bio je neobično prometan;  s jedne strane na kojoj se nalazio prodavac opanaka, ljudi bi prelazili na drugu,  gde se smestila kafana. Zastajali bismo na sredini mosta i gledali u vodu.

Osim novih video kaseta, društevnih igara i igračaka, u Mostaru sam stekla i nove drugarice-sestre Adelaidu i Arnelu. Dobro se sećam tih, meni tada neobičnih imena. Ali vremenom su se naše igre proredile, pa bismo se družile i viđale tek na kratko, sve dok mi, jednom prilikom, vrata njihovog stana nije otvorio nepoznat čovek. Moje drugarice su se odselile. Uskoro, roditelji su došli po mene i vratila sam se za Beograd.

Baš pre par dana, rasklanjajući novogodišnje ukrase, među odloženim stvarima pronašla sam „Monopol“ koji je deda  kupio te godine u Mostaru, dve „Barbi“ video kasete i album samolepljivih sličica koji mi je Adelaida poklonila. Dok pokušavam da se setim njenog lika, posmatram sliku devojke koja mi je poslala zahtev. Iz razmišljanja me je prenuo konobar koji donosi račun. Duboko sam uzdahnula, setno se nasmejala i zaputila ka knjižari Vulkan na poslednjem spratu Ušća. I ovako još nisam pročitala Andrićev „Zapis o Mostaru“. Pravo je vreme.

Share...