Enter your keyword

ŽELIMO PROMENE I ISTIH SE BOJIMO

ŽELIMO PROMENE I ISTIH SE BOJIMO

ŽELIMO PROMENE I ISTIH SE BOJIMO

Živimo u najvećem gradu regiona (kako to moćno zvuči!), međutim, svi oni koji su putovali u metropole evropskih zemalja, kada se vrate u naš beli grad, shvate da je u odnosu na njih- on ipak- palanka. Ima tu i palanačkih čari: svi se nekako znamo, prepoznajemo, prepričavamo iste priče, delimo sličnu sudbinu i imamo neobuzdanu želju da živimo život punim plućima, od danas do sutra- za inat! Ipak, ono što u našem gradu sve više prepoznajem je obmana na svim poljima: potajno se divimo a javno ne volimo, smejemo se a plakali bismo, želimo promene i istih se bojimo.

Nedavno sam ugostila drage prijatelje iz Rusije od kojih je jedan rešio da proslavi 40-ti rođendan baš u Beogradu. Sujeverni običaj Rusima nalaže da nikada ne slave svoj 40-ti rođendan, jer se broj 40 vezuje za broj dana posle kojih duša pokojnika napušta telo, te se takav čin smatra lošom karmom. Ali kad si van Rusije, valjda je sve dozvoljeno! Tako su četiri Rusa u svojim četrdesetim i sa po barem četrdeset hiljada nečega na karticma došli da se provedu, onako, kako se to radi u velikom gradu. Najbolji hotel, rentirana limuzina sa šoferom, skupa obuća/odeća/ satovi i „Mont blanc“ novčanik slavljenika- meni (Alisi u zemlji čuda) poveren na čuvanje!

Veče proslave rođendana se odigralo u renomiranom priobalnom restoranu sa živom muzikom i božanstvenim pogledom na čari beogradskih devojaka. Mojim ruskim prijateljima je bilo veoma ukusno, opojno i zabavno, a moram priznati i meni, jer sam između zdravica najskupljim šampanjcem, posmatrala suprotni pol i analizirala ko koga muva, zašto i sa kakvim izgledom. I dok su tako Rusi u najboljim godinama i dobrom voljom, upoznavali, častili i slikali devojke (koje su im stavljale do znanja da je to „cool“), ja nisam mogla da se otmem utisku, da su sve te devojke nekako veštački raspoložene, sa nerealnim očekivanjima i sa mnogo neosnovane umišljenosti. Ni jedna nije odbila piće, selfi ili upoznavanje, ali mi se čini, da ni jedna te večeri nije ni izašla zato što je htela da se ispriča i izđuska sa drugaricom. Ni jedna ne bi priznala da bi, umesto tog izlaska, radije bila kod kuće i vodila ljubav sa osobom koju voli i koja voli nju.

Svima je bilo „ekstra“: bendu koji je po hiljaditi put svirao isti (tuđi) repertoar, konobarima koji su animirali goste, jatu solo devojaka na platformama, hordama muškaraca željnih zabave bez obaveza, i naravno, mojim Rusima. Samo je meni cela situacija i atmosfera postajala sve tužnija. U jednom trenutku, moj pripiti ruski prijatelj mahnuvši mi prstićem ruke na kojoj je blještao „Longines“ sat, usiljeno razgovetno pojasni ono što do tada nisam shvatala: „U Beogradu seksa nema!“ – reče i ja klimnuh. Sva ta muka, poziranja, koketiranja, presretanja, naručivanja pesama, osmesi i brojevi telefona ukucani u mobilni…. bez jasnog rezultata. U Moskvi je to drugačije. Ako su se devojke već obukle da privuku pažnju a momci uspeli da ih upoznaju, časte, zasmeju i poznanstvo ovekoveče na nekoj društvenoj mreži… takvo, moskovsko veče bi rezultiralo zajedničkim buđenjem, ako već do samog čina, iz opravdanih razloga, nije došlo. A kod nas? Svi su „cool“ i jutrom se takođe bude „cool“, i tako iz vikenda u vikend. Iz godine u godinu. Jer zaboga, živimo u gradu gde se potajno divimo a javno ne volimo, smejemo se a plakali bismo, želimo promene i istih se bojimo.

Podeli ...Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn1Pin on Pinterest0
CHIC LADY

Inspiracija, iskustvo i motivacija žene sa stilom kroz blog o najrazličitijim životnim temama.

Related Posts

No Comments

Leave a Comment

Your email address will not be published.