Još jedan grend slem je za ljubitelje našeg „Br.1“ završen. Ovoga puta bez još jednog pehara. Kako se lako naviknemo na uspeh i kako lako podrazumevamo pobedu našeg Novaka. Ovih dana mu se nije dalo i to je OK. Volim tog momka kao kompletnu ličnost, ne samo kao vrhunskog sportistu. Ovog puta je izgubio, ali me je i ovog puta učinio ponosnom. Njegovi maniri, obrazovanje, šarm i diplomatske veštine svakim danom prelaze na novi, viši nivo. Kao estetu, raduje me i Novakov stajling i uživam u prizorima na terenu, gde uvek izgleda elegantno. Ipak, ono što kod njega najviše cenim je činjenica da je veliki humanista i patriota. Divno je što je pun zahvalnosti, milosrđa i što je istinski hrišćanin. On je centar teže svoje porodice i toliko je očigledna ogromna orbita njegove ljubavi, u vremenima kada institucija porodice ima sve manje smisla.
Šetajući kroz „Sport Vision“ i „Adidas“ radnje i razgledajući tenisku opremu za mlade nade, pomislim, kroz kakva je sve iskušenja, dete Novak, prolazilo da bi došlo do ostvarenja svih svojih dečačkih snova. Nije latinska izreka „Per aspera ad astra“ uzalud opstala milenijumima. Ta energija, jaka volja i upornost su izgleda najviše od Boga dati deci koja imaju teža detinjstva od svojih vršnjaka. Čak i danas, bez obzira na svoj raskošan talenat, inteligenciju i očigledan ogroman rad, ponekad se čini da Novak sa mnogo većim naporom dolazi do boljih rezultata od protivnika. Mislim i da se mnogo više trudi da pridobije naklonost publike. Činjenica je da mu zaista nije lako- tamo gde je. Istinski proživljavam sa njim svaki izgubljeni poen, najmanju povredu i svaku sudijsku grešku. Nerviram se kada publika navija protiv njega, kada mu se ne dâ i kada mu vremenska prognoza ne ide na ruku. Zaplačem kada na kameri u sred Londona napiše poruku „srećna slava“ svojim sunarodnicima. On nas uči da se sve ipak može, i da ne smemo podleći gubicima i preprekama. Kad nam je najteže, moramo kao Novak podići glavu i nastaviti dalje. Prkositi nepravdi, očekivati probleme i pojesti ih za doručak! Pokušavati, padati, ustajati i ići dalje. I možda najvažnije, neprestano duhovno rasti i jačati. Ne tražiti ono što prolazi nego prepoznati ono što ne prolazi i ne može da propadne. A to su ljubav, dobrota i duhovnost koju nosimo u sebi.
Svako bi u svom životu trebalo da ima viziju trofeja koji želi da osvoji ili dostigne. Neko će se grčevito boriti pa odustati. Neko ga neće želeti dovoljno snažno. A neko nikad neće shvatiti šta želi. Veliko umeće je odrediti šta je zapravo nagrada za koju se treba boriti i ne odustati na putu osvajanja. Možda nismo svi rođeni da osvojimo pehar iz snova. Ali to nikad nećemo saznati ako iznova ne pokušavamo. Strpljivo i uporno. Svi imamo odgovornost da uradimo nešto sa svojim životom. Da iznedrimo najbolju verziju sebe. Šta jeste ili šta bi bio trofej vašeg života? Razmislite. Nikad nije kasno za realne ciljeve, ispunjenje svog opredeljenja, svog „poslanstva“ u ovom svetu. Stisnite zube i samo napred! Nedavni poraz će Novaku dati novu pogonsku energiju. Zato… Ajmo Nole, Idemoooo!
No Comments