KO IMA SESTRU, IMA SVE

Imam sedam godina mlađu srestru, Marijanu. Sećam se kako sam, kada sam bila mala, mamu bezbroj puta pitala kada će mi roditi sestru. Na to bi ona odgovorila „Kada prođe devet meseci“, a ja onako, iskreno, detinje upitala bih „Mama, pa znaš li koliko je puta već prošlo devet meseci?!“. Smejala se mama tada, a danas se smejemo zajedno kada se setimo ovog razgovora. Nisam u obzir uzela mogućnost da imam brata, jer s kim bih se tada igrala svim onim Barbikama… ne, ja sam želela samo sestru, a tako je i bilo. Dvadeset četiri godine je prošlo od dana kada sam sa tatom otišla po mamu i bebu Marijanu u porodilište. Bila sam jako ponosna kada su mi dozvolili da je držim u naručju na zadnjem sedištu automobila, na putu do kuće. Mojoj sreći nije bilo kraja! Tako se osećam i danas, kada je diplomirala. A tek kad pomislim koliko smo dugo birali ime za nju! Jer, ja sam želela da se moja sestra zove najlepšim imenom na svetu. Zamalo smo probili sve rokove, birajući i smišljajući, dok su meni padala na pamet, kojekakva nebulozna imena, za koja sam tad mislila da su sjajna.

Bez obzira na to u kakvim smo odnosima tog dana (jer sestre kao sestre, stalno se nešto raspravljaju i svađaju), ako sam slučajno tužna i ona to primeti, Marijana će mi prići, jako me zagrliti i nekako će sve biti lakše. Ponekad bi čovek rekao da je škrta na osećanjima, ali u takvim situacijama pokaže mi ona koliko me voli. Moja Maja, nedavno je konkurisala za jedan sjajan posao, u inostranstvu, tačnije na drugom kontinentu. Od samog početka bodrimo je svi u toj odluci, naročito ja. Ona kaže da je to zato što jedva čekam da joj se „uvalim“ tamo gde je toplo tokom cele godine, plaže peščane a ljudi svih nacionalnosti, verosipovesti, boja žive u istom gradu. Dobro, priznajem da mi uopšte ne bi padalo teško da je obilazim, ali to je pre svega zbog toga što za nju želim sve ono što sam ja videla, uradila, a i puno više od toga na šta sam se ja do sada usudila. U međuvremenu, baš pre par dana, Maja je diplomirala na Ekonomskom fakultetu. Kada nam je tog dana javila divnu vest, srce nam je svima bilo puno. Meni je kratak sms „Diplomirala sam“ stigao baš usred snimanja, pa sam jedva čekala da završim kako bih je pozvala i čestitala joj. A ako bih trebala da izdvojim nešto što mi kod moje sestre smeta, onda je to činjenica da nikada nije govorila kada su joj ispiti. Samo bi se zatvorila u svoju sobu, danima i noćima učila, a zvala bi me samo da kaže da joj kupim neko energetsko piće, kako bi tokom sitnih sati održala koncentraciju. Marijana se na mene ljuti iz najrazličitijih razloga, ako pojedem neki slatkiš njoj namenjen, bacim neku krpicu a da je nisam prethodno konsultovala ili joj na vreme ne kažem kada se u Ušću održava Grazia Shopping Night, sa kog se uvek vraća punih ruku.

Ustanovile smo nas dve pre izvesnog vremena jedno nepisano pravilo, da joj za neke lepe prilike i datume kupujem Pandora priveske. Tako smo pre neki dan u ovoj radnji, u prizemlju Ušće Shopping Center-a, provele ko zna koliko vremena razgledajući  i tražeći onaj koji bi priličio tako značajnom događaju kao što je diplomiranje. Naposletku, ona se ipak odlučila za prsten. Da ne bude da joj nešto kupujem samo kada za to postoji povod, obradujem je s vremena na vreme i nekim sitnicama, a ona se ipak najviše raduje makaronsima, i to onim slasnim i svežim baš iz Ušća. I tako ja, za tili čas, nađem sve što je njoj potrebno, na jednom mestu. Za njen osmeh sve. Jer ko ima sestru, ima sve.

Save

Share...