Čitala sam članak o sudbinama ljudi koji su olako delili sa najbližima svoje tajne želje i nadanja, kako lične, tako i poslovne prirode. Zaključak je da nije mudro obelodanjivati svoje namere, te da ih, umesto toga, treba čuvati samo za sebe, ponavljajući nasamo svoju želju, plan i motiv po principu „u se i u svoje kljuse“. Izgovarajući naglas svoju želju ili plan dešava se sledeće: ili pomalo izgubite interesovanje za željeno, time što ste to i obelodanili ili ostvarenje vaše želje osujete osobe koje ni same nisu te sreće. Ne raduju se svi vašoj sreći ili namerama poput vas samih. Negativna energija na putu do uspeha često dolazi od ljudi koji su skeptični ili ne žele vaš uspeh, ili zavidni i ljubomorni. Ti ljudi mogu biti bilo ko iz telefonske grupe: „Prijatelji“ , „Kolege“ ili čak „Porodica“. Valjda se zato od davnina i molimo bogu u samoći, rečima koje niko sem nas ne čuje.
Onog trenutka kad ispričate svoju tajnu, želju, viziju ili plan, moraćete da se suočite i sa energijom vaših sagovornika (njihovim sumnjama i predrasudama o vašoj sposobnosti da postignete željeno). Veoma retko ćete od njih dobiti dovoljno podrške i pozitivne energije. Ako je vaša zamisao još i riskantna, oni koji vas vole će biti sigurno i uplašeni za vas. Njihove sumnje će stvoriti jak „energetski“ otpor, sa kojim ćete morati dodatno da se borite. I to je toliko iscrpljujuće da mnogi ljudi izgube samopozdanje, izgore i odustanu još u početnoj fazi. Upravo zbog toga, u zavisnosti od vašeg karaktera, odlučnost da postignete zamišljeno može da jenjava. Autor članka govori o tome da je svaki put kada je delio svoje planove sa prijateljima i rodbinom bio suočen sa neodobravanjem, ismevanjem, neslaganjem i negativnim mišljenjima ‒ i da su mu zamisli propale. Zatim je rešio da sve radi bez konsultacija sa drugima i tada mu je krenulo od ruke. Usredsredio se na jačanje samopouzdanja, svoju privatnost i veru u sebe, štiteći svoje nade i ciljeve od tuđih uticaja.
Većina nas ima naviku da sa drugima deli svoje snove, kako bismo dobili odobravanje i podršku. Zapravo, naš ego želi da mu se aplaudira pre nego što započnemo sa bilo kojim projektom. Trebalo bi naučiti da ućutkamo svoj ego i uradimo ono što smo naumili. Kucnimo u drvo tri puta ‒ da zlo ne čuje. Ne treba se opterećivati mogućim neuspehom ili preprekama. Nije važno pasti, važno je podići se posle tog pada i nastaviti dalje, jer svaki neuspeh je lekcija sa poukom. Promašaji i porazi su samo faze kroz koje prolazimo na putu do uspeha. Razlika je samo u tome da li na taj put krećemo sporim, ali odlučnim korakom u Jimmy Choo cipelama ili šprintom u omiljenim patikama. Jedno je sigurno ‒ ne trebaju nama drugi da bi nas motivisali, jer mi sami sebi želimo najbolje!
Sjajna analiza. Tuzno je sto nas cesto ljudi za koje smatramo da su nam bliski znaju da sputaju umesto da nam budu podrska. PS: Da li moraju obavezno Jimmy Choo?