Ima neka stara pesma, koja kaže “podseti me šta to beše ljuuuubaaav…” ali sve pesme o ljubavi su stare. Kad nešto doživim prvi put, kad želim da doživim nešto što do sada nisam, kad mi se učini da je svet nov i neistražen, setim se da sam samo ja nova i da verovatno neću uspeti sve da saznam i otkrijem celog svog života. Sve je starije od mene i uvek će biti. Svu ljubav ovog sveta ljudi su već doživeli, sve patnju već iskusili i sve što su saznali zapisali su u pesmama.
Svaki novi nagoveštaj proleća uzdrma me do srži i osećam se onako kako su se osećale tolike žene pre mene, u nepreglednom vremenskom i predačkom nizu. Osećam leptire u stomaku dok sneg kopni, iako nemam razloga – nešto u meni seća se zova prirode iz doba kada je sve ljudsko bilo tek malo različito od svega ostalog, kada se ljubav nije definisala i uzdizala kao civilizacijiski ideal, kao tema umetnosti i stvaralaštva, kao energija koja spaja srodne duše…
Nešto u meni seća se ljubavi. One koja se doživljavala neposredno, u neraskidivom spoju sa zemaljskim ciklusima buđenja, rasta, rađanja. U meni drhti neka još nedovoljno probuđena čežnja, neki neopipljiv nagon da se pridružim, da učestvujem, da dam svoj doprinos svekolikom ljudskom iskustvu, koje – sudeći po starim pesmama – svoj smisao i ispunjenje dostiže kroz ljubav.
Osećam da sam deo te neke ukupne količine ljubavi na svetu i da tu količinu treba da povećam, da dopustim da kroz mene teče sila ljubavi, da tu ljubav doživim u što više oblika, da upoznam njena razna lica, da mi što više puta u životu bude prvi put.
Zato što sam iz pesama naučila da nas iskustvo u ljubavi gotovo ničemu ne uči. Da ljubav udara i da bol tih udaraca ide zajedno sa slašću. Da su kukavice oni koji se kriju i boje se da se izlože tom bolu i predaju toj slasti.
Ja sam spremna. Sneg kopni, sunce sija, ljubav treperi u svim nagoveštajima prirode, u meni i u svima oko mene. Neka svaki dan bude Dan ljubavi, što se mene tiče, od danas, pa zauvek.
Ali ja nisam zaljubljena! A želim da budem, jer je to najlepše ludilo na svetu i jer je to prirodni izraz onog što treperi u meni. Volim sunce, volim život, volim vetar na licu, volim tiha jutra uz prvu kafu i pomisao na dan koji je predamnom i koji će mi možda doneti neko razjašnjenje, neku ponudu, neku priželjkivanu sreću. Možda me danas neko prepozna kao svoju srodnu dušu. Možda danas ugledam nečije oči koje su mi odnekud poznate.
A možda bi trebalo da napišem pesmu o tome, samo što mislim da to ne bi bila ni mnogo nova, ni jako dobra pesma, samo bi bila moja.
Sećam se ljubavi koju još nisam doživela. Prizivam je i osećam dušom i telom. Znam da mi se može učiniti da sam nekog prepoznala i da mogu da se predam pogrešnoj osobi samo zato što se ovako osećam. Ali spremna sam da rizikujem. Ne želim da se plašim i krijem, jer to bi bilo suprotno od onoga što mi priroda nalaže, suprotno od onoga o čemu svedoče pesme.
Možda danas sretnem nekoga ko će me podsetiti šta je to ljubav, ili nekog koga ću ja podsetiti. Iako ne znamo šta je to čega se nešto u nama seća, što nastojimo da doživimo, ali i da preživimo, što pokušavamo da uobličimo u kalupe koje sami pravimo, da uguramo u granice koje smo postavili radi sopstvene bezbednosti. Možda sretnem nekog ko se dovoljno seća ljubavi, one iskonske, beskompromisne, divlje i necivilizovane, da me ohrabri da pređem sve granice i da saznam šta to uopšte znači prelaziti i pomerati granice. Nekog ko će me voleti kao što je prvi muškarac na svetu prvi put voleo prvu ženu na svetu, koja mu je prva uzvratila ljubav. Ideal? Ili sećanje? Ili je samo ovo februarsko treperenje, koje ima veze sa korenjem drveća, Danom Zaljubljenih i leptirima – u mom stomaku.
Vaša Blu
No Comments