Kad bolje razmislim, sve se mi, celog života više ili manje svesno foliramo! Dok smo male, pretvaramo se da spavamo, kada se od nas to očekuje. Pretvaramo se da smo sve pojele iz tanjira, a pola smo vratile u šerpu. Pretvaramo se da slušamo roditelje i nastavnike dok nam lutaju misli. To su ona slatka bezazlena foliranja koja su sastavni deo odrastanja. Ali danas, kada smo zrele, samostalne i odgovorne za svoje postupke… da li se i danas pretvaramo?
U mnogim situacijama da, verovatno tako sebi i drugima činimo uslugu. Pretvaram se da ću kupiti skup i fenomenalan „Longines DolceVita“ sat, pa ljubaznoj prodavačici kažem „hvala, razmisliću“, iako znam da ovog puta neću. Pretvaram se da me ne bole stopala tokom samouverenog hoda po kancelariji, u svojim novim, 10cm visokim salonkama. Pretvaram se da nije još istekao rok trajanja moje omiljene crvene kućne haljine u stilu Skarlet O’Hara. Foliram ponekad i u onim situacijama o kojima dame ne pričaju. To sve radimo zar ne? Ponekad se pretvaramo da znamo šta radimo na poslu, sa svojom decom ili u kuhinji. Čak i kada se po prvi put suočavamo sa nekom nezavidnom situacijom. Po empirijskom principu – ako ne probam, nikad neću uspeti. I to je dobro razmišljanje, mada je dobro učiti se i na tuđim iskustvima.
Pretvaranje nam daje sampouzdanje ili veštinu čak i onda kada je nemamo. Onda, kada sebi kažemo „znam šta radim“, a vrlo verovatno da pojma nemamo. To je onaj momenat kada se na vas preusmeri snop svetla reflektora na sceni. I to je zastrašujući, često parališući čin, koji vas može naterati da završite pre nego što počnete. Koliko takvih situacija doživaljavaju doktorke, medicinske sestre, stjuardese, profesorke ili sve mi, koje smo bile u prilici da pred nadređenima branimo novi projekat?
Jedan trenutak proveden na poslovnom sastanku ili u kafiću je više nego dovoljan da se razotkrije prosta ljudska istina, da se svi tu uglavnom nešto foliraju. Lično, nisam uvek protivnik foliranja. Jedina oblast u kojoj ga ne tolerišem je prijateljstvo. Tu sam 100% autentična i tražim reciprocitet. Ali sada, kada razmislim, postoji još jedna situacija u kojoj se nikad ne foliram. To je ekstaza u trenutku kada u izlogu ugledam neki fenomenalni kaput, haljinu ili cipele. To mi se danas upravo desilo ispred „Max Mara Weekend“ izloga. Ja želim taj kaput!!! Tako da od danas ubrzano foliram kako znam i umem… dok mi se ne želja ne obistini.
One Comment
Leave a Comment
Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.
tako je, ja se upravo pretvaram da radim, a zapravo čitam ovaj blog!! 🙂