Ako ste poput mene, to pitanje mrzite još od onomad kad vam roditelji nisu dali da idete s društvom u drugaricinu vikendicu već su vas naterali da s njima idete kod porodičnih prijatelja i njihovog sina koji vam je celo veče objašnjavao kako se najbolje pozicionirati u igrici “Age of Empires”.
Kad sam dovoljno odrasla da roditelji ne moraju da aminuju moje novogodišnje dočeke, nakon kratke (ali prilično blamantne!) faze u kojoj mi je bilo bitno da za proslavu kupim neku od šljokičavih haljina koje sada čame zabačene u dno plakara, novogodišnji praznici su mi postali uzbudljivi samo ako podrazumevaju putovanje. U suprotnom, ostajem kod kuće da se uz daljinski, rusku salatu i čokoladnu tortu gojim do onog čuvenog obećanja: “Odmah posle Božića krećem u teretanu!”.
E sad, ukoliko ste u prilici da sebi priuštite neki skok u inostranstvo, moja topla (mada je tamo sada verovatno debeli minus) preporuka ide magičnom Sankt Peterburgu.
Grad koji se ne da prepričati, ma koliko oni koji vam ga opisuju bili verbalno potkovani, će vas oduševiti čim napravite nekoliko prvih koraka po njegovim ulicama. Ma gde da vam zaluta pogled odbiće se o neku prelepu fasadu, istorijski spomenik ili crkveni toranj. O monumentalnim mostovima koji se izvijaju nad Nevom ili onim nešto manjim koji premošćuju kanale koji presecaju grad da ni ne govorimo-ta ne zovu zalud Peterburg “Severna Venecija”.
Kada se zasitite slepog bazanja peterburškim ulicama, dočekaće vas muzeji (ima ih preko 200), pozorišta (steći ćete utisak da u svakoj većoj ulici postoji po jedno), galerije, biblioteke… Čuveni Ermitaž bi bez ijednog umetničkog dela u sebi bio dovoljan da vas ostavi bez daha svojom veličinom i arhitekturom, a tek kada kročite u njega I počnete da razgledate kolekcije-biće vam jasno da ste se prevarili ako ste naivno pomislili da će jedna poseta ovom zdanju biti dovoljna.
Kada vas umetnine iscrpe, dočekaće vas okrepljenje u vidu ruskih palačinki s kremom od mleka (čuveni “blinji”) i krofnica uvaljanih u prah šećer i ubačenih u smeđi papirni fišek koje možete da kupite nakon što sačekate u uglavnom podugačkom redu ispred autentičnih poslastičarnica koje podsećaju na nekadašnje mlečne restorane koji su postojali na našim prostorima. I verujte mi na reč, to čekanje vam uopšte neće teško pasti.
Neretko će vam se dešavati da shvatite da ste upravo prošli pored ćoška na kom je stanovao Fjodor Dostojevski (često se selio zbog finansijskih problema, tako da takvih ćoškova ima podosta :)), ili da se zamislite nad činjenicom da je baš tom istom ulicom kojom trenutno koračate nekada lagano hodila i čuvena Ana Pavlova. A možda vam se i učini da čujete taktove dirljive Sedme simfonije Dmitrija Šostakoviča koju je komponovao kao posvetu svom rodnom ranjenom gradu za vreme nemačke opsade Petrograda (tadašnjeg Lenjingrada). Sve zavisi od toga koliko ste maštoviti (I koliko votke vam daju da popijete). 🙂
Ja sam imala tu sreću da u Peterburgu budem za vreme polarnih noći koje su ga učinile još nestvarnijim i tajnovitijim nego što inače jeste, ali mogu samo da nagađam kako li nadrealni tornjevi Crkve Hristovog uskrsnuća izgledaju prekriveni snegom.
A vi ako ste u prilici, otiđite da se lično uverite. I pošaljite mi neku fotografiju. 🙂
No Comments