I plavuša je OK!

Kažu, jednom se živi! Ali ako živimo zadovoljno, i jednom je sasvim OK!

Pre izvesnog vremena, na jednom poslovnom događaju na mestu gde su Ušće restorani sam upoznala jednog zanimljivog, elegantnog i finog gospodina. U prilično opuštenoj atmosferi, uz neobavezno ćaskanje i komentarisanje stajlinga slučajnih prolaznika upitah ga i koji je bio njegov prvi utisak o meni. Rekao mi je samo – ”plavuša”. Preda mnom su se u trenutku smenile scene čuvenih susreta iz romana koje sam sa zanosom čitala kao tinejdžerka: Nataše Rostove i Knjaza Volkonskog, Margarit Gotje i Armana Divala, Džeja Getsbija i Dejzi Bjukenan. Šta znači to “plavuša”? Nisam uspela da vizualizujem tu reč na način kako sam to činila kroz detaljne opise autora romana. Ali ovo je 21. vek. Živimo brzo, eksplicitni smo i koncizni. Dakle…“plavuša”!?

Danas, još uvek, reč plavuša ima isključivo negativnu konotaciju, zar ne? Mi plavuše mrzimo taj stereotip, ne zato što nemamo dovoljno samopouzdanja, ili se plašimo navale radoznalih i ocenjivačkih pogleda, već jednostavno zbog…“dokle više”??? I naravno, prepoznavši moj tmuran pogled umesto verbalnog fidbeka na njegov komentar, taj isti fini gospodin mi objasni lepo, šta za muškarca znači plavuša: (svakako) plavokosa, koketna i komunikativna! Dakle, po meni, veliki pomak u odnosu na stereotip. Čuvena holivudska diva tridesetih godina prošlog veka (uz to i plavuša) Me Vest je govorila: “Nije bitno šta, nego kako radim. Nije bitno šta, nego kako kažem…i kako izgledam kada to radim i kažem!”

I nama je u četrdesetim podjednako stalo da zvučimo i izgledamo dobro. A u svemu tome posebno podvlačim značaj neverbalne komunikacije, kojoj mnoge žene ne pridaju pažnju. To je ono, kako govorite i kako se nosite. To je jezik tela, koji je pored maternjeg, najvažniji jezik kojim komunicirate. Ja sam svesna svoje komunikativnosti (pa čak i na više stranih jezika), ali sam i dosledna svom izrazu. Ponašam se u skladu sa svojim govorom i izgledom. Smatram da sam dovoljno zanimljiva, ženstvena i uvek “skockana”. Prkosim godinama, te samo im dozvoljavam da me obogaćuju novim saznanjima i iskustvima.

Ali da se vratimo na finog gospodina iz moje priče, koji je na kraju parafrazirao misao iz “Malog Princa”, da nije važno šta mi mislimo o nekome, već da je važno šta ta osoba sama misli o sebi. Ekscelzior!!! Koliko je samo to tačno! Smatram da dokle god vodimo računa o svojoj neprestanoj edukaciji i nadgradnji, o svom izgledu, nezi i oblačenju – nema bojazni da će prvi utisak biti loš.

Za sve one dame sa manjkom samopouzdanja, vremena ili talenta za ‘samoskockavanje’, moj vam je savet: ne libite se da pitate za mišljenje. Budite slobodne da se oslonite i na komentar ili savet nekoga ko vama i nije možda tako blizak, poput prodavačice, frizerke ili stilistkinje, kojima je u opisu posla da vam pomognu da se osećate lepšom i skladnijom. Možda baš od njih dobijete zanimljiva mišljenja, koje ćete lakše usvojiti jer sa njima nemate puno bliskog i „ličnog“.

Ja lično obožavam da ušetam u Ušće i sebe osvežim nekom promenom. Nekada je to zanimljiva haljina, nekad osvežena nijansa plavih pramenova, nove cipele, aranžman za „vrelu“ destinaciju … I svaka od tih promena potvrđuje utisak mog finog gospodina sa početka priče.

Zato, budite svoje, slobodne, hrabre… plavuše ili ne!  Iskoristite sve prilike koje vam se nude, ali što je još važnije, ne zaboravite da ih dočekate spremno. Jer možda će i u vašem slučaju Ušće presuditi kod tog „prvog utiska“, koji  bi bio sasvim OK!

Share...