Desi se tako da ne znaš gde si ostavio naočare ili novčanik, da se ne setiš nečijeg rođendana ili slave, pa nekoga povrediš, obeshrabriš ili izbubiš. Desi se tako sa ljudima, predmetima, karakterom i smislom… Da se zagube, da se prekinu i zaborave.
Čujem kako nam se dešava da ne znamo imena ljudi sa kojima spavamo. Probudimo se u krevetu, pa pojma nemamo da li je naš, hotelski ili onih kojima imena ne znamo da spelujemo.
Kažu, ljudima promakne, pa se upetljaju u svoje brze živote, pomeša im se mnogo parfema, pa ne prave razlike, zapletu im se mnoge kose, pa ne znaju čija je kudrava, čija je prava kao strela, plava ili crna, farbana ili prirodna. Pomaljamo se pa ne znamo ni ima li sedih vlasi, alopecijalnih pečata i peruti. Ko će u 21.veku misliti o tim sitnim stvarima, kad vremena nemamo ni za suštinu?
Došla sam da vas demantujem i ne znam hoćete li se tome radovati, niti me je preterano briga, sve dok tražim nesvesno u vama.
I zaboravićeš…
Zaboravićeš gde si parkirao auto i koje ti je omiljeno jelo u restoranu. Zaboravićeš let i čekati sledeći i zakasniti u svoj grad. Gledaćeš ulice u neko drugo doba i nalaziti mu nove vrline, pa opet izaći kao pobednik u neko novo nedoba.
Zaboravićeš i pare, probušićeš postavu na rancu i pronaći ih nekada kada ti budu potrebne.
Zaboravićeš uvrede i ružne reči, pa ćeš opet kao nov i nasmejan istim tim akrepima širiti ruke sa osmehom, jer je to valjda ljudski i nerazložno bićeš iznova slep.
Svaki put umaraće te i osvešćivati to da kad se setiš da si zaboravio, to znači da nisi.
Kad dođeš na neku novu večeru, sa novim ljudima i dosadnom pričom ponovo nafiluješ svoje nazolabijalne bore, proći će, kao pomamom neko zbog čijeg parfema ćeš se okrenuti…
I gle…
Više nije isto.
Više ne zaboravljaš. Odjednom, setiš se svega, potrebnog i nepotrebnog, dragog i odvratnog. Ošamariće te tako da te ugreje ili rasplače, ali će te osvestiti.
Zato… Nikada ne verujte da zaboravljate.
Zaboravljanje ne postoji.
Kažu: „Možeš da zaboraviš šta si juče jeo, ali ne možeš i ono što neko voli da jede“, jer koliko smo ljudi i koliko verujemo da smo jaki, toliko smo mali da nas jedno nezaboravljanje pobedi.
Da stvar još gora i nesimpatičnija bude…. Nikada ne zaboravljaš one jezive i grozne, one najbolje i nestvarne.
I uvek, baš uvek, zaboravljaš one koji su ti čestitali rođendan i bili tu kada ti nisi bio tu.
Uvek zaboravljaš one koji znaju šta želiš i one koji su bili tu i donosili ruže.
Svi oni koji su to zaboravili, pa te bacili negde gde si se sam deklarisao kao istosmećnik sa drugima, e te…Te ne zaboravljaš.
Na kraju, najmanje si kriv za to, jer to tvoj ego čini nemirnim, pa se ni ne trudiš da se otrgneš, jer ne umeš.
Čovek je najslabiji pred najslabijima, zato nas svi oni koji su najmanje dali najviše bole i njih ne umemo da zaboravimo, jer smo njih želeli da naučimo kako se daje.
Zar nije pomalo glupo toliko nemati snage?
Život, čitatelji moji….
Život je tempirao da te jedna prodavnica u tržnom centru ne podseti na farmerice tvog života, nego na nekoga s kim si se sudario pored kliznih vrata,da te kiša ne podseti na RHMZ, nego na nekoga sa kim si na istoj kisnuo,da te peruti nisu iste, nego ih još i razlikuješ,spoznaš i deformitete na koži, razlikuješ nokte i noseve, ramena i ključne kosti,počneš da se baviš anatomijom i posmatraš zbog čega ti se samo jedna bedra sviđaju ili zbog čega si počeo da ih mrziš…
Niste zaboravili ni prosjaka kom ste dali poslednje novce iz novčanika,ni prodavačicu koja vas je častila za 5 dinara,ni profu koji vam je dao 4 iz pismenog zadatka iz srpskog crvenom hemijskom,ni kolegu koji vam je namestio otkaz,ni prijatelja koji vam nije platio limunadu,
ni muškarca koji vam se nije javio…
Nijedan zaborav nije slabiji od vas.
Da samo to znate, da se sa tim mirite, da ste se ikada sa tim poljubili, pa sve svoje strahove zagrlili ko najmilije čedo… možda biste i taj zaborav voleli.
Ali…
No Comments