KAD SE JAVI LJUBAV STARA

Ovih dana, kao grom iz vedra neba, stvori se taj čovek! Tolike godine slatkih uspomena, nemira i klecanja kolena, i taman kad sam našla svoj mir i spokojstvo, pojavljuje se on?! On, na svom najlepšem motoru na svetu. On, sa svojom  à la James Dean „Diesel“ jaknom od napa kože i „Timberland“ crnim čizmama. I tek kada sam videla jaknu, shvatila sam da sam i ja svoju roze „Morgan“  bajkerku kupila, potpuno nesvesno, imajući na umu da ću se možda ponovo voziti na motoru preko Brankovog mosta, sa adekvatnom jaknom, umesto kao princeza, u baršunastom sakou.

Flešbek radi poput strob efekta, bilo je to vreme nepredvidljivosti i ludosti, a on je bio tako kul! Uvek u polu-usporenom pokretu, britkog uma i samouverene strasti. Verbalna pirotehnika i brilijantna inteligencija su uvek bile njegov zaštitni znak. Uvek sam ga više cenila nego što je on sebe. I to je sve bilo onomad. I danas od toga svega ostade osvešćena jakna u mom jesenjem garderoberu.

Dobro je imati iskustva koja vas trgnu u ustajaloj svakodnevnici i momentalno nakaleme „onaj“ osmeh na lice. Da, setio me se. Da, bio je zapravo emotivniji nego što sam onomad mislila, jer ga prožimaju uspomene i rado ih se seća, ili tako samo kaže. Putevi su nam se potom razdvojili, i svako je našao sreću u nečem drugom. Ja u mirnijem bivstvovanju, a on u još većoj avanturi. I deluje zadovoljno jer je iskristalisao sa kojim ljudima želi da ostane blizak u životu. Njegov modus vivendi je estetski. Uživa u trenutku, u netaknutoj prirodi, životinjama, dobroj kuhinji, knjigama i džezu. I tako ću ga uvek i posmatrati, kao čoveka koji je imao sve što je poželeo i živi život potpuno nezavisno i nekonvencionalno. Jer mu se može!

A ja? Znam šta želim od života i šta mi više nije važno. Ja sam uz svoju bajkerku kupila roze „Isabel Garcia“ haljinu, koju sam dugo merkala u „XYZ“ izlogu. Ona predstavlja sve što ja jesam danas. Romantičnu, ženstvenu, voljenu i zadovoljnu ženu, koja uživa u tome što je baš takva, kao izašla iz bajke. Vožnji motorima (a ne kočijama) će sigurno biti još. Provozaću se tad, kroz naš usnuli grad, puna ushićenja, zagrlivši svog motoristu. Zamišljam kako će se vioriti i moja haljina, jer i na motoru volim osećaj vetra na koži, makar to bilo samo na kolenima. A u intimnom prostoru moje kacige, pevušiću, samo za sebe pesmu „Dodirni mi kolena“…

Share...