Ne ulazeći u detaljniju analizu ovih mudrih reči moje pokojne babe kojoj niko nije mogao da uđe i izađe iz kuće, a da u njoj ne ruča “sve po redu” (mi još porodično prepričavamo slučaj komšije koji je došao da od dede pozajmi neki alat pa morao da ostane i sačeka da se ispeče i hleb da bi kompletno ručao) – moram da priznam da sam se u postpubertetskoj dobi s njom prilično usaglasila.
Hrana i odnos ljudi prema hrani mi je često bio signal za to kakav odnos mogu sa njima da uspostavim. I da, bar malo, zaključim kakva bi neko mogao da bude ličnost.
Kada se nađem u prilici da s nekim ručavam, večeravam ili bar pričam o hrani, nakon desetak minuta mogu da rešim da li ima nade da ćemo se družiti, sarađivati ili pak samo tolerisati i klimati glavom jedno drugom ukoliko se negde sretnemo.
Znate one ljude koji ništa od povrća ne vole, meso izbegavaju, preskaču previše slatke stvari, ne piju gazirano, insistiraju da beli hleb nije zdrav, da posle 18h ne treba jesti, voće im teško pada na želudac, od belog luka im se spava, od crnog piva im skače pritisak… A ako ipak, nakon duuuugog premišljanja i iscrpnih konsultacija sa konobarom, na kraju naruče neku salaticu ili parče mesanceta, onda to razvlače po tanjiru, seckaju na milion parčića, muljakaju po ustima satima i obavezno imaju neku primedbu kako je previše živo/previše pečeno/previše slano/previše štagod? E takve izbegavajte jer će vremenom i vas umarati s pregršt pitanja pre bilo kakve odluke, a potom i dokrajčiti s još toliko prigovora posle bilo kakvog dešavanja.
S druge strane, znate sigurno i one veseljake koji od uzbuđenja cupkaju nogicom čim sednu za astal, a onda trljaju ručice i sa žarom u očima iščekuju i slano i slatko i gazirano i negazirano i kiselo i ljuto? One koji na jelo nasrću kao da im je svako poslednje, koji ispuštaju „Mmmmm!“ kad je nešto naročito ukusno, koji se ne libe da traže repete i koji se posle obroka malko zavale na naslon stolice i onda još desetak minuta zadovoljno glade svoj stomak? Njih bih vam toplo preporučila jer strast koju pokazuju prema hrani verovatno gaje i za ostale oblasti u životu, a umeće da se obraduju i vama kao što se obraduju sočnoj pasti ili parčetu torte od čokolade.
Još ako umeju i vole da kuvaju-dupla preporuka! Za kuvanje je pored ljubavi i malo veštine potrebno i strpljenje, posvećenost i vreme. Sve ono što će i vama značiti ukoliko s nekim poslujete, družite se ili planirate vezu.
Naravno, pored ove osnovne podele, postoje i nijanse, ali njih ćete već i sami otkriti ukoliko malo svoje pažnje posvetite promatranju ljudi za stolom. 🙂
No Comments