KO NAM JE UKRAO NOVOGODIŠNJE ČESTITKE?

1,2,3, Deda Mraze tu si ti!
Deda Mraz, Deda Mraz, Deda Mraz,
Štipa decu za obraz.
Evo Deda s brega,
Pošto vreća snega?
Puna je želja i puna snova godina nova!

Prenoseći neku hrpu papira iz fioka mog starog ormara, pronađoh novogodišnju čestitku ovog sadržaja. Godina 1992. i to sam dodala kao napomenu. Da li je u pitanju pesmica koju sam sastavila sama ili nam ju je učiteljica izdiktirala, ne mogu da se setim, ali se zato dobro sećam da sam u osnovnoj školi redovno izrađivala takve čestitke. Bile su namenjene članovima moje porodice i rođacima, a moji drugari i ja smo se posebno radovali tim školskim časovima posvećenim upravo ovakvim radovima. Imali smo čak i nekakve cik-cak makaze, koje bi ostavljale rebraste ivice papira, pa bismo tako dodatno ukrašavali ta naša mala umetnička dela. Sećam se i kako sam se divila toj svojoj umešnosti i napravljenoj čestitki, koja mi sada, 24 godine kasnije, izgleda još dragocenije i  lepše.

Ne pamtim kada sam poslednji put poslala nekome čestitku. Ne računam uopšte one elektronske koje šaljemo mi, ozbiljni i odrasli ljudi. Oko njih se ne potrudite previše-dobijete je na poslu, prosleđujete poslovnim partnerima na dobro poznate e-mail adresa, uglavnom ih ne personalizujući. Čast izvanrednim izuzecima. Ali uglavnom, to je to -mailovi od kolega, stikeri i Facebook poruke od poznanika, sms poruke od prijatelja. Pozivi naravno, ali ni jedna jedina novogodišnja čestitka na kućnu adresu. A sećam se sa koliko sam ushićenja isčekivala te praznične dane, radovala se tim čestitkama, ređala ih i upoređivala, a onda, kad prođu praznici, odlagala i čuvala u posebnim kutijama. Mama i ja smo naše kupovale u obližnjoj knjižari, a ona je uglavnom birala UNICEF-ove. Iako su mi se više dopadale neke druge, šarenije, mama mi je objasnila zašto kupujemo baš te čestitke; ne samo da ćemo obradovati osobu kojoj je namenjena, već ćemo njihovom kupovinom doprineti da neko drugo dete na drugom kraju sveta bude srećnije. Razumela sam i prirasle su mi srcu te čestitike, koje smo iz godine u godinu kupovali, slali, dobijali.

Davanje. Koliko god malo i simbolično bilo, davanje je ono što svakog normalnog čoveka, ženu, čak i dete čini istinski srećnim. Mnogo više nego primanje i uzimanje. Neko to shvati pre, neko kasnije, neko nažalost nikada. Ali avaj, nekako prečesto to zaboravljamo. Podseti nas s poslednjim novembarskim danima na lepotu davanja novogodišnja Coca Cola reklama, čiju ovogodišnju premijeru sam videla u bloku reklama pred početak filma. U Cineplexx-u u Ušće Shopping Center-u, gledali smo film „Greben spasa“, neverovatno emotivan film o jednom nesebičnom čoveku, nakon koga su svi salu napuštali sa maramicama u rukama ili suznih očiju.

Po zavšetku filma, najpre u Home Centru gledam tek pristigle jelke, a onda silazim na prvi sprat, pa na prizemlje. Ne obraćam ovog puta pažnju na stvari koje bi meni možda trebale, već na sitnice ili komade koje znam da bi nekoga itekako usrećile. Preslatke Women’s Secret čarapice sa motivima Deda Mraza, magično lepe novogodišnje muzičke kugle u Casa Bianci, jastučići, Sephorini poklon setovi… Uskoro će popusti, i možda umesto da sav novac koji ste namenili za prazničnu kupovinu potrošite na sebe, barem jedan deo potrošite na poklone za druge, drage ljude, one koji su to zaslužili, ali i na one koji nisu. Ne tražite povode, ne merite vrednost, ne očekujte reciprocitet.

„Uradite nešto dobro tu gde ste. Ti mali komadići dobrote preplavljuju svet kada se sastave.“ – Dezmond Tutu

Share...