Proleće je, sve više vremena provodimo u šetnjama i svojim mislima. Mnoge nas podižu i nadahnjuju,mada se jednog oblika mazohizma teško oslobađamo, čak i po ovakvim danima. Čini mi se da smo sve, bez izuzetka, sklone donošenju suda o nečijem ponašanju ili delu. To nam je postalo omiljeno zanimanje ili navika. Da budemo sudije — svakome! Uglavnom nismo ni svesne ove svoje zavisnosti od kritike i osude. Pa tako, osuđujemo partnere, poznanike, prijatelje ili saradnike, ma i rodbinu— tako što se prisećamo situacija u kojima neko nije postupio onako, kako smo očekivale. To je dovoljno da naš okidač kritike opali i izazove rafal negativnih epiteta na račun osobe, koja možda i nije to zaslužila. Neko nam je dao za pravo da budemo nosioci mišljenja i suda koji je baš nama po volji. Ne bude nam od toga lakše, ali još gore prođe osoba kojoj su teške reči upućene. Ni jedna od nas ne voli tu svoju naviku, zbog koje se uzbudi i na posletku bude tužna. Kada sudimo o drugome, ne bude nam dobro u svojoj koži. Pod stresom smo, kao da se branimo ili kao da smo pod pritiskom. Čemu ta negativna bujica loših misli ovako lepih dana?
Isprobavajući Manila Grace haljinu, idealnu za slojevito oblačenje tokom uskršnjih praznika, razmišljam o tome da li je ova naša strast za suđenjem nužna, dobra ili je ružna navika koju treba suzbijati. Uvek su nam na meti kritike— osobe od kojih tražimo pažnju, koju dobijamo u nedovoljnoj meri. Upravo kada primetimo manjak privrženosti neke osobe, skloni smo da je, za kaznu, izložimo velikoj kritici, analizi i osudi. Kao da negde, duboko u nama želimo da se zaštitimo od nevoljenosti.
Kada kritikujemo druge, otkrivamo stvari koje ni kod sebe ne volimo. Često su to stvari koje nosimo kao ožiljke i zato nam smeta kad nam neko tu ranu ozledi. Iako nas iscrpljuje, ne možemo potpuno da prestanemo da sudimo i zauzimamo kritički stav, jer je on neophodan u mnogim životnim situacijama. Procenjujući druge odlučujemo da li je neko od poverenja ili ne, i da li je moralno i dobro za nas da budemo u društvu nekih ljudi. U prosuđivanju drugih se možemo osloniti i na intuiciju ili logiku, kako bismo odredile da li nam neko odgovara ili ne. Tako da donositi sud o nekome nije uvek nezdravo po nas, samo bi trebalo da osvestimo tu našu naviku, shvatimo prave razloge i probamo da prevaziđemo pogođenost, tugu i usamljenost, koji ostaju kao talog u našim dušama.
Kao i svaku lošu naviku, i ovu možemo prevazići pronalaženjem nove navike. Treba da naučimo da ljude gledamo kao aktere u našem životu, koji su imali ulogu i od kojih smo nešto naučile. Ne rade ljudi loše stvari uvek sa namerom da druge povrede, već i zbog svojih stradanja i strahova. Ako poradimo na saosećanju i pokušamo da oprostimo osobi koja nas je povredila, osuđivanje će polako nestati. Neka nas ne koči naša sujeta, život je kratak i proleće neće još dugo— zašto uludo trošiti energiju na misli koje zabole.
Pogledajmo u nebo. Neka nam naš sud ne remeti ritam srca, raspoloženje i uživanje u divnim sunčanim danima pred nama. Isijavajte prolećem!
No Comments