Bezuslovno volim svoj grad – čak i kada ne mogu da nađem parking, i kada mi košava na kosu nakalemi trunje s’ asfalta, i kada ga poredim sa drugim prestonicama. Beograd je pun različitostii, kreativnosti i bogat inspirativnim individualcima, i to me je uvek radovalo. On odvajkada teži novim simbolima, boljem i savremenijem izgledu, iako nikako da se sam sa sobom dogovori šta su prioriteti.
Volim ga, jer sam rođena i živim, u sred ovog grada. Međutim, strašno me nervira hvalisanje pedigreom predaka, busanje u grudi rođenih Beograđana i oponašanje nekog čudnog akcenta punog afektiranja, koji jednostavno nije postojao decenijama unazad, a kojim izgleda stičeš novopečeno „punopravno beograđanstvo“. Ako geografski nisi ovde rođen, da li se možeš smatrati pravim Beograđaninom? Sve mi se više čini da taj epitet ne stičeš rođenjem – već zaslugom. Setite se ko je najlepše ovekovečio naš glavni grad u književnosti: Momo Kapor, Ivo Andrić, Borisav Pekić, Duško Radović… sve same pridošlice i provincijalci. Zar se upravo njima ne diči Beograd? Zar za njih ne možemo reći da su pravi Beograđani, iako su bili duhovno i sudbinski vezani za naš grad?
Gde god rođeni, za mene, Beograđani nikad neće biti oni koji ovaj grad ne poštuju i koji ga ruže. Ježim se žvrljanja po fasadama, bacanja opušaka i drugog smeća van korpi, džeparoša i lopova, kao i organizovanog prosjačenja. Nedopustivo je da naši sugrađani – vozači trube za svaku sitnicu i ne usporavaju na pešačkom prelazu. A tek oni koji nemaju osnovne manire: ne pridržavaju vrata, ne ostavljaju bakšiš, redovno zaspu u pozorištu (ili zbrišu na pauzi)… i kad pomenuh pozorište, setih se pravog beogradskog šmekera, ovekovečenog u knjizi „Gospodin mangup“ – Gage Nikolića, kojeg više nema. Ipak, naš grad stalno iznedrava nove, talentovane i pametne ljude koji će biti pravi Beograđani.
Trebalo bi se sa ljubavlju odnositi prema gradu u kojem živimo, kao prema svom kutku ili domu, sa željom da ga održavamo, učinimo lepšim i da ga rado pokazujemo gostima. Sa tom mišlju, u prizemlju „Ušća“, razgledam beogradske suvenire, koje ću poneti svojim prijateljima u inostranstvu.
Volim da volim svoj grad, a kada sam u krizi, setim se Mominih reči: „Plan njegovih ulica postaje nešto slično topografskoj karti našeg srca. Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikad nam neće otkriti tajnu šifru te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek njegovi dobrovoljni zatočenici, koji su između bezbroj gradova remek – dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dan.“
No Comments