Budim se divnog sunčanog jutra, dobrovoljno zatočena u svom stanu i razmišljam o sebi i svetu u kojem živimo. Sada su nam, kao nikada pre, smešne stvari zbog kojih se toliko često žalimo: što nismo miršavije tri kilograma ili što imamo tri bore više nego pre godinu dana, ili što imamo lošu frizuru. Postoje i ona druga, podjednako besmislena žaljenja: što nismo okrečile stan, što nismo podigle haljinu sa hemijskog, što smo propustile da kupimo na akciji lampu. Jedina validna žaljenja, koja nas je doba pandemije naučilo, treba da se odnose na manjak pažnje za druga živa bića. Međutim, sad je pravo vreme za dobra dela: ponudimo neku vrstu pomoći kad nam se učini da će biti dobrodošla; pomirimo se sa drugaricom sa kojom smo zbog gluposti prekinule kontakt; prošetajmo psa starijem komšiji (iako nas je njegovo lajanje godinama toliko nerviralo); pozovimo telefonom usamljenog rođaka koji živi negde daleko i pitajmo ga za zdravlje; oplemenimo svoj životni prostor novim razmeštajem, lajkujmo prijateljima postove na fejsu, ne hejtujmo… i prestanimo da se žalimo!
Sada je vreme da krenemo ispočetka. Promenivši pogled na svet, na prioritete, na ono što nam je svima najvažnije ̶ a to je zdravlje. Imamo samo ovaj život i u njemu treba da živimo bolje, humanije i odgovornije. Vratiće se bezbrižni dani i tada ćemo više ceniti najobičnije stvari: zagrljaje najmilijih, dečije trčkaranje u parku, razgovore sa drugaricom uz kafu, šetnje pored reke ili večeru sa prijateljima. Trenirajmo strpljenje, sve smo u istom poglavlju knjige. Budimo zahvalne ako naša porodica nije bolesna, gladna, na hladnom i nebezbednom. U nedostatku cveća u vazama i na terasama, neka naši pogledi procvetaju u prelepe, prolećne osmehe. Sve će biti dobro!
No Comments