Leto 2016-e će mnogi pamtiti po mnogo čemu različitom, ali jedna univerzalna stvar je bilo konstantno prisustvo sporta u našim životima. Nakon evropskog prvenstva u fudbalu i trideset dana svakodnevnih prepirki XX i XY hromozoma u domaćinstvima širom kontinenta, i male pauze ispunjene teniskim turnirima, na redu su Olimpijske igre. I dok nas dele svega još dva dana od ceremonije otvaranja koja će nesumnjivo biti spektakularna (za one koji ne znaju, Brazil je zemlja u kojoj žive Brazilke), vreme je da porazmislimo o tome šta će nas u narednim nedeljama najviše tangirati u okviru pomenutih igara. I ne znam za vas, ali za mene je odgovor prilično lak – basket.
Da da, iako znamo da je nepošteno prema drugim sportistima i sportovima (od kojih mnogi validno predstavljaju veću šansu za osvajanje medalje), besmisleno je opirati se utisku da je ovo i dalje zemlja košarke i da se tu ništa neće promeniti još par decenija bar – sem ukoliko Đoković ne odluči da i tokom narednih 30 godina dominira svetom (izbacio je gluten, sve je moguće).
Ta tradicija uspeha u košarci nas je i dovela do toga da najnovija generacija naših košarkaša u očima mladih entuzijasta već ima ulogu heroja (dobro, skorašnje srebro sa svetskog prvenstva je malo pomoglo u tome). To se najbolje vidi po broju klinaca koji se šetaju hodnicima Ušće Shopping Center-a u dresovima Teodosića i Raduljice, tražeći novi par patika u Nike-u, koje će po kupovini požuriti da krste na betonskim terenima svog kraja, uprkos “for indoor use only” upozorenjima na deklaraciji. Znam to, jer sam do nedavno bio jedan od njih. I igrao basket, i cepao patike. I bili smo prvaci sveta. A sada se evo približava takmičenje gde će oni imati priliku da se raduju nečemu, čemu ja nisam – olimpijsko zlato. A i ja ću, u tom slučaju. Svi ćemo!
No Comments