Volim svog dečka, lepo se slažemo u većini stvari, imamo sličan ukus i smisao za humor i uglavnom uspevamo da se dogovroimo, barem oko važnih stvari. Ponekad me iznenadi i gane, ponekad me zbuni, a često me žestoko iznervira. I primetila sam da se svaki put kad se naljutim na njega, zapravo mnogo više ljutim na sebe – zašto sam sebi dozvolila da se tako „primim“, zašto nisam imala više strpljenja, ili zašto nešto nisam jasno zahtevala i nacrtala ako treba, nego sam očekivala da će me on shvatiti bez mnogo objašnjavanja. Ponekad pomislim da se on namerno pravi lud, kao da ne vidi i ne tumači ono što mu stavljam do znanja, a onda se još dodatno iznerviram što mi je tako lako da ga optužim i što sam spremna da se svađam. Mudre žene se ne shvađaju sa svojim partnerima, osim ako im to nije od koristi, a ja neću nikad biti mudra žena. Osećam se kako se osećam i tako se i ponašam. Ne umem da taktiziram i da igram igre. Ne umem da „upravljam“ svojim dečkom, a i ne mislim da bi mi se baš puno sviđao dečko kojim bih mogla da upravljam.
Puno puta sam čula da se partneri vremenom srode, da počnu da liče jedno na drugo, a takođe sam čula i da vas kod osobe koju volite najviše nervira ono što ne volite kod sebe i što ne želite da prepoznate kao sličnost. Da je partner vaše ogledalo i kad pred njim krivite lice u besu, zapravo režite sami na sebe, na svoje strahove, očekivanja, emocije koje ste potisnuli i koje uz njegovu asistenciju izlaze na videlo. On vam omogućava da vidite svoje ružno lice i vi besnite na njega zbog toga što u tom ogledalu izgledate tako loše.
U tome ima puno istine, otkrila sam, kad sam počela da razmišljam u tom pravcu. Svaki put kad mi uspe da se toga setim u trenucima kad me on nervira, kad sam ljuta i kad bih mu rado napakostila, ja vidim sebe ružnu u ogledalu. Kreveljim se i izgledam kao veštica iz crtaća. Vidim u sebi ono što inače ne bih videla, niti bih ikada želela da vidim, da sam mogla da ostanem mirna, da se ne „naprimam“ i da izbegnem da se vidim u tom ogledalu.
On zaboravalja da se javi, krši dogovor, ili me ispaljuje, a ja ludim. Jer to je ono što najviše mrzim. I bečim se na njega, kezim zube i pružam kandže. Grozota. I kad se setim da je to njegovo najgore ponašanje ogledalo za moje najgore ponašanje, prosto se trgnem. I stanem da razmislim. Zašto mene to toliko užasava? Da li on prima moje podsvesne vibracije i signale i radi upravo ono što će me izbezumiti, zato da bih ja sagledala sebe iz drugog ugla, da bih otkrila o sebi nešto neprijatno, ali istinito? Recimo to, da sam kontrol-frik. I da sam posesivna. Da mislim da treba da mu budem uvek na prvom mestu i da se raspadnem od nesigurnosti, osećanja da sam odbačena i zapostavljena, ako on u nekom trenutku ima druge prioritete. A to nije zbog njega, on nema ništa sa tim. To su moji problemi koje treba da pokušam da razrešim i uvrnuća koja želim da ispravim.
Ali ako je on moje ogledalo, onda sam i ja njegovo. Da li se on ponaša defanzivno i kukavički, da izbegne suočavanje sa sopstvenim slabostima i uvrnućima. Da li je navikao da tako reaguje na žensku posesivnost i zašto je baš mene odabrao, sa manama i slabostima koje imam – na koji način to poziva njegove mane da se ogledaju u meni i traže razumevanje i razrešenje?
I sve je to za mene sve više istina. Zato još više volim svog dečka, kad se ogledamo jedno u drugom i vidimo ono najbolje što imamo u sebi i što možemo da podelimo i uvećamo.
Vaša Blu
No Comments