2016. je čekirana. Šta sam do sada uradila sa svoje prošlgodišnje novogodišnje liste, uradila sam. Mogu da se opustim i radujem proslavljanju nove godine – opet. Zar već? Čini mi se da ova godina nije trajala ni pola godine, a ne čini se samo meni. Svi kažu da im vreme strašno brzo prolazi i svake godine sve brže. To me stvarno nateralo da se zamislim. Ako sledeća godina prođe samo malo brže od ove, za koliko godina će se vreme vratiti na nulu? I šta se dešava u nultoj tački vremena? Neeee, nećemo tim putem. To je moja prva novogodišnja odluka. Apsurdne misli su možda mračno zabavne, ali su potpuno uzaludne. Nemam vremena za uzaludne stvari, pa čak ni za dokona razmišljanja koja ničemu ne vode. Da vidimo, to bi bila druga odluka? A pošto sam krenula putem oslobađanja, mogu i listu da sastavim. Jer sam rešila da pustim. Evo šta sve hoću da pustim sledeće godine, jer želim da budem slobodnija, opuštenija, da više volim sebe i da više uživam u životu.
Ne moram sve da shvatim odmah
Ni do sada nije uspevalo, ali mislila sam da treba da razvijem ambicije u tom pravcu. Ali ne radi se o ambicijama, nego o puštanju da se stvari događaju, da idem slepo, vođena intuicijom ili radoznalošću, ili da me događaji naprosto zatiču i iznenađuju. Ono što treba da razvijam je samopouzdanje da ću umeti da se suočim sa stvarima onako kako dolaze i da ću kasnije verovatno shvatiti smisao svega. Ili neću.
Crno – bela ubeđenja
Neka mi sledeća godina donese što više boja i nijansi. Moja nastojanja da stvari kategorišem kao dobre ili loše, stajala su me bolnih iskustava. Ali dragocenih. Rešila sam da pustim svoju isključivost i ubeđenja u ispravno i neispravno, da više posmatram i da ne donosim zaključke i presuđujem, pre nego što postignem potpuno razumevanje.
Prestaću da „popravljam“ svoje telo
Ideja da stalno moram da držim dijetu i vežbam, da zatežem ovo ili ono, da nešto jedem ili ne jedem, održava me u uverenju da nisam dovoljno dobra i da stalno moram da se „poporavljam“. Želim da budem zadovoljna sobom i kad dodam neko kilo i kad propustim trening i kad pojedem hamburger i kad mi je frizura u haosu i kad se ne našminkam. Nisam savršena i niko nije, ali takvi kakvi smo, nesavršeni, dovoljno smo dobri.
Prebacivanja i neopraštanja
Ljudski odnosi su napeti i krhki i lako je pokavariti prijateljstvo, kolegijalne odnose, vezu. Neću više da držim u sebi sve te zamerke i da pamtim ko me je i čime uvredio i povredio. Svi zaslužuju oproštaj. Uključujući i mene samu, zbog toga što ne opraštam baš lako.
Ljude koji od mene traže da se menjam
Moraću da pustim i neke osobe, da idu svojim putem, koji ne ide paralelno sa mojim, očigledno. Toliko je onih koji me vole takvu kakvu kakva sam, zašto da sebi zagorčavam život verujući da nisam dovoljno dobra zbog onih koji žele da se promenim? Neka se oni menjaju, u pravcu tolerancije i prihvatanja, a ja biram one pored kojih ću se osećati prihvaćeno i voljeno.
No Comments