Laganim koracima idem ka glavnom ulazu Ušće Shopping Centra. Pažnju mi privlači mlada devojka koja se baca u zagrljaj svojoj drugarici. Ruku pod ruku, koračaju ispred mene i uzbuđeno komentarišu kako se nadaju da će posle kupovine koju su planirale za taj dan, osvojiti šoping u Atini, u okviru nagradne igre koje traje još koji dan, do 31. oktobra. Na sam pomen ovog, inače mog omiljenog grada, naviru divne uspomene. Sa osmehom na licu, ulazim u Ušće u potrazi za rođendanskim poklonom za drugaricu.
Na Facebook-u sam ovih dana pročitala post moje drage prijateljice Natalije. Napisala je „Prijatelja je sve manje, a poznanika sve više“. Istina živa, pomislila sam kad sam pročitala njen komentar. U periodu osnovne, srednje škole i tokom fakultetskih dana, čini mi se da smo moje drugarice i ja bile nerazdvojne. Tema za razgovor bilo je pregršt, pa ukoliko nismo bile zajedno, visile bismo na telefonu po cele dane-pričale o simpatijama, onoj iz četvrog dva što se stalno pravi važna, o profesorki koju smo stalno zavitlavali (pa nam je jadna žena pet časova za redom predavala jednu te istu lekciju), radile domaći, rešavale one nemoguće zadatke iz fizike… A tek kada smo dobile mobilne telefone, pa još na promociji i dodatne, besplatne poruke, našoj sreći, a ni dopisivanju nije bilo kraja! Pa ni za vreme fakulteta, iako smo sve upisale različite fakultete, ništa se nije promenilo. Sećam se da sam sa Jelenom čak par puta išla na njen Pravni, kako bismo tog popodneva što više vremena provele zajedno, a nikad neću zaboraviti ni kad je ona, ničim izazvano, posle svojih predavanja došla kod mene na FPN, i to još na ne preterano zanimljivu Kibernetiku i informatiku, pa smo zajedno jedva čekale kraj da nastavimo dalje svojim putem.
A onda se odjednom desilo-odrasli smo. Ne mogu reći da se sve promenilo, ali se jeste proredilo. Svako od nas sa svojim tempom života, poslom, dečkom ili sada već mužem stvorio je neki novi krug obaveza, u kojima jedni drugima ostavljamo sve manje prostora. Sve je teže uklopiti se u tuđe obaveze, i obrnuto, uklopiti prijatelje u svoje. I na ovo Šta ima novo? sve je manje uzbudljivih odgovora, a sve više rutine i onog Nema ništa, bez nekih pojedinosti ili pikanterija. Ja sam uvek nastojala da nekako uskladim sve segmente svog života, tako da ništa ne trpi, a ponajmanje moji prijatelji. Da li sam u tome uspela, ne znam, to valjda treba pitati njih. Ali ipak, svi se menjamo vremenom, koje nas oblikuje i čini drugačijima u odnosu na pre 5, 10 ili više godina. Sigurno ste i sami doživeli da se vaša prijateljica zbog novog partnera potpuno promeni, a mnogima se to dešava i kada dobiju decu, pa im priče bliskih prijateljica odjednom postanu nebitne ili čak banalne. Naravno, kao i u svakom odnosu i vezi, tako i u prijateljstvu, odgovornost postoji sa obe strane. Da bi opastalo, na prijateljstvu se katkad mora poraditi.
Primer toga da se sve može, kada se hoće i kada za to postoji volja i želja, svakako jeste moja drugarica, koja mi je u međuvremenu postala i kuma, Bojana. Iako živi 1200 kilometara daleko od mene, toliko je prisutna u mom životu da osećam kao da je vidjam i da pijemo kafu svaki dan. Ona je neko ko će vam iskreno reći ako nešto može, ne može, hoće ili neće. Iako uglavnom sve i uvek može i ništa joj nije teško, to je jedna od stvari koje najviše cenim kod ljudi, a naročito bliskih prijatelja. Iako zvuči sasvim jednostavno, održavanje prijateljstava nekada znači da morate uložiti dodatni napor. Ključ je u tome da morate biti tu, dostupni za svoje prijatelje, kada im je potrebno, koliko god vi bili okupirani sopstvenim problemima. I ne osuđujte ih, jer pravi prijatelji to jednostavno ne rade. Svako bira način na koji živi, vrednosti u koje veruje, a na nama nije da prijatelje menjamo, već da ih prihvatimo onakakvim kakvim jesu.
No Comments