Raskid, kraj ili novi pocetak?

Nisam verovala da raskid može da bude novi početak. Kraj je kraj, a početak je ostao tamo negde, u lepom sećanju, u čežnji i bolu. Jedino što sam želela, bilo je da se vratim na početak, u onaj period kada je sve bilo čarobno i nije bilo nikakvih problema, kada smo nas dvoje mislili i osećali isto. Shvatala sam da ne mogu da se vratim na početak, jer bi to značilo vratiti vreme, ali nisam shvatala da postoji neki drugi, novi početak, koji čeka na mene, da ostavim kraj na kraju, da se okrenem od gledanja unazad i da pogledam napred.

Osećala sam da je moj život izgubio smisao i istovremeno sam se stidela tog patetičnog osećanja – prijatelji mi nisu dozvolili da ne uvidim da se ponašam preterano dramatično, kao lik iz nekog filma. Nisu mi dozvolili da se udaljim od realnosti, mada sam se otimala. Htela sam da dramim. Nekako sam uživala u tome što eto, doživljavam ono što predstavlja srž svih najboljih filmova i literature. Ljubavna patnja, kako je to uzvišeno! Videla sam kako prevrću očima, reagujući na moje emotivne izlive. I rekli su mi da niko još nije umro od slomljenog srca, osim na filmu. I hteli su da što pre ponovo postanem “normalna” jer sam im bila strašno naporna i dosadna. Počela sam da ih izbegavam i da se osamljujem, kako bih na miru razmatrala svoj besmisleni život, sažaljevala sebe i izigravala junakinju, koju je neko izmislio.

Ali postalo je dosadno. Ne može se patiti po ceo dan, danima i danima. Postala sam smešna sama sebi, kako proveravam telefon na svakih pet minuta i očekujem poruku koja nikad neće stići, kako stalno očekujem da se on javi, pojavi, pokaje, kaže mi da je pogrešio, moli me da mu oprostim… Bože, ko mi je napunio glavu ovakvim predstavama o ljubavi? Kao da sam sve to negde gledala i čitala i sad treba da odživim, prema nečijem scenariju i prosto očekujem da se to baš tako odigra, zato što valjda tako treba! Kako inače postići srećan kraj? I šta to ouopšte znači srećan kraj? Ono kad se njih dvoje venčaju i posle srećno žive do kraja svojih dana? Da li ja stvarno verujem u bajke? Pa srećan kraj je samo početak novog životnog kruga, novih sadržaja, problema koje treba rešavati, kompromisa koje treba praviti. I nikad, ni u jednoj bajci ne saznamo šta je bilo posle. A uvek me to najviše zanimalo. Šta je bilo posle srećnog kraja? Sigurno neki početak, koji je doneo svoje radosti i gorčine.

A ja, sa svojim nesrećnim krajem? Da li to znači da treba da očekujem neki srećan početak? Ali i taj početak će dovesti do nekog kraja. Da li to znači da nikada ništa ne treba započeti, samo zato što sve ima svoj kraj? Onda možda ne treba ni živeti.

Sa tim konačnim zaključkom o besmislu života, nekako sam se potpuno probula i došla k sebi. Gotovo da sam ponovo postala “normalna” osoba, sa kojom prijatelji rado provode vreme. Počela sam da im se obraćam ne samo da bih se izjadala, nego zato što su mi nedostajali. Počela sam ponovo da uživam u druženju i izlascima, da se zabavljam i da u dugim intervalima zaboravljam na bivšeg dragog. Na krajeve i početke. Da prosto uživam u onome što se dešava sada. I onda sam upoznala tog dečka, zapravo, poznavala sam ga i ranije, ali nisam ga primećivala, bila sam zauzeta. I osetila sam nešto, prepoznala sam nešto, počelo je nešto.

Sada sam veoma zahvalna zbog tužnog i patetičnog kraja svoje prethodne veze, jer da to nisam tako doživela, ne bih shvatila sve što sam shvatila o sebi i ko zna da li bih ikada primetila tog momka, koji je u svemu vredan moje pažnje.

Share...