Odakle da počnem? Pa, verovatno od putovanja u Toskanu, odakle nam na proleće i dolaze firentinske rode. Nije da smo ih očekivali, ali kada smo Aca i ja početkom avgusta saznali da ćemo postati roditelji, našoj sreći nije bilo kraja. Te vrele letnje večeri, baš kad smo nakon duge šetnje ušli u stan, na mail mi je stigao rezultat koji sam iščekivala. Znam da je bilo svega par minuta pre 20 h i da su mi tog dana rekli da ću do kraja radnog vremena dobiti tačan info, pa sam nestpljivo gledala u inbox, čekajući potvrdu. Kada sam je konačno dobila, radosnu vest podelila sam sa suprugom samo jednim snažnim zagrljajem, koji je sve govorio. U prvi mah, koliko srećna, bila sam i iznenađena, svesna toga da počinje jedna nova etapa u našim životima. Negde je većina nas ušuškana u svoju svakodnevicu, zatrpana kojekakvim obavezama, zagledana u sopstvene potrebe i htenja. Moram priznati da sam i ja delimično bila u tom filmu, puna planova i obaveza. Nisam vaspitavana tako da u životu sebi postavljam neke rokove i određujem kada je za šta pravo vreme, verujući u to da je svaki čovek priča za sebe i da svoj život treba da živi onako kako on ili ona najbolje ume.
Katkad sam preispitivala sebe da li sam spremna za avanturu zvanu roditeljstvo i, i onda, kada su nakon venčanja krenula čuvena pitanja o tome kada će beba, ja bih odgovarala „Kada dođe vreme“. To me, doduše, nikada nisu pitali moji prijatelji, jer znaju koliko tu površnu vrstu zadiranja u intimu ne volim. Mnogi nisu ni stigli da postave čuveno kada pitanje, a Aca i ja već smo se navikavali na to da ćemo uskoro postati roditelji. Kasnije bismo, tokom prva tri meseca, samo slegali ramenima međusobno se osmeškujići, još uvek čuvajući najlepše vesti. Od samog početka, sve je, da kucnem u drvo, proticalo odlično. Blage mučnine bile su jedina tegoba sa kojom sam se tokom prvih meseci trudnoće susrela, ako ne računam nervozu nastalu kao posledicu nekonzumiranja kafe, čiji miris nisam mogla da podnesem tih dana, a koji mi je tako nedostajao.
Sve vreme sam imala osećaj da nosim dečaka, pa smo tako Aca i ja razmišljali uvek o muškim imenima. Jedne jesenje noći smislili smo i kako ćemo ga zvati. Ne znam da objasnim kako sam to znala, ali tako je i bilo i doktorka je potvrdila ono što mi je intuicija govorila. I onda, kad god bismo dolazili u Ušće Shopping Centar, obavezno bismo prošetali i zadržali se na poslednjem spratu. Prodavnice koje do sada gotovo da nismo primećivali, odjednom su postale naše glavno odredište. Tu vas čeka čitav jedan predivni svet koji prosto želite da prenesete u svoj dom i tako vašem mališanu poželite dobrodošlicu na ovaj svet-sve mame to već dobro znaju, a meni je i dalje to sve novo i potpuno čarobno. Rafovi sa posteljinicama, kreveci kao iz bajke, kolica raznoraznih modela i brendova, neodoljive zeke i odelca, nateraju vas da se zaljubite u njih…Da ne zaboravim i štand „Vip poklon“ u prizemlju, pun divnih balona i preslatkih poklončića. Jeste da se pomalo osećam kao Alisa u zemlji čuda, ne znajući odakle da krenem, ali dođe u životu sve na svoje. I zato, ako ne znate da li ste i kada spremni za rode i roditeljstvo, ne brinite – uvek je pravo vreme.
No Comments