Letnje ljubavi su jedine koje imaju svoje godišnje doba, zapravo. Razmišljam o tome dok se sklanjam od spoljašnjeg temperaturnog pakla u jednom od kafića Ušće Shopping Centra, i ispijam svoje drugo pivo danas. Nikad nismo čuli za prolećnu, jesenju, ili zimsku ljubav, kao toliko značajnu da ima svoj prateći epitet. Kao i za većinu stvari u životu (nikako sve – let’s not go there), pretpostavljam da za to postoji razlog, i mislim da sam mu tu negde, na tragu bar, kad uzmem u obzir činjenicu da je leto uvek bilo vreme za beg. Za beg iz grada, za beg iz zemlje, pa čak i za beg od samog sebe, u mnogim slučajevima. Ne postoje više obaveze u školi, ili (na nesto kraće vreme) na poslu, ne postoji taj faktor svakodnevice koji nas neumorno definiše svakog novog jutra, i samim tim, prostor je stvoren za taj osvežavajući nivo slobode, za vreme kog apsolutno sve ima potencijal da deluje lepše i smislenije.
Potpuno je logično da takvo stanje svesti ide ruku pod ruku sa iščekivanjem i pojavom neke romantične iskre. Odjednom ne postoji usklađivanje idealnog termina za viđanje s nekim, ne postoji opterećenost time koliko je kasno i kad treba da se legne kako bi se očuvala kakva-takva funkcionalnost, ne postoji problem pića jednog ili dva previše, i sve muke koje preostaju, su slatke. Uz to, možda i najbitnija okolnost u okviru svega, je činjenica da se nečemu od početka nazire kraj, a to pomaže da se ista ta iskra raspiruje bez pritiska zvanog „gde ovo vodi?“ – onog za koji ne sumnjam da je svima nama neretko bio saputnik. Od početka smo vođeni time da je svaki trenutak baš taj u kom želimo da budemo, i kao takav, vredniji je od mnogih koje inače mozemo da anticipiramo. Nekada taj trenutak bude bukvalno trenutak, nekada nekoliko dana, nekada i celo leto, a desi se (rekao mi čovek) da ponekad potraje i duže, i uspe da se oslobodi svog početnog prideva. Ono što je isto u svakom slučaju, je da je lepo dok traje. A od toga već, ne znam šta bismo više mogli da tražimo.
No Comments