Nedavno mi se požalila jedna drugarica kako joj je teško što je solo. Dugo sam i ja bila u njenoj koži i odlučila sam da joj posvetim ovaj blog. I evo kako bih želela da ona vidi sebe.
Svi traže nekog. Kažu da traže ljubav, srodnu dušu, ali oni koji nalaze nekog, koliko vidim, često uopšte nisu našli ni jedno ni drugo, nego prosto nekog da ne budu sami. Nekog ko im se i ne sviđa baš mnogo, zbog koga se nerviraju i ogovaraju ga kod prijateljica i to mi se uopšte ne sviđa. Ja sam singl. I ponekad se osećam kao da sam jedina singl čudakinja među normalnim curama koje menjaju partnere, kao da je to nešto jako zabavno. A meni se ni to ne sviđa. U čemu je poenta? U sticanju iskustva? Dobroj zabavi? Ali meni izgleda da one samo stiču loša iskustva (možda je to način da shvatiš šta nećeš, šta ti ne prija i ne odgovara) a i pitanje zabave je diskutabilno. Osim ako traženje novog momka nije oblik zabave, koju normalne cure najviše vole.
Posmatram oko sebe, zapažam, čitam i istražujem. Zanima me kako drugi razmišljaju. U stvari, zanima me da li neko razmišlja kao ja, jer mi nije prijatno da se osećam kao štreberka i čudakinja, samo zato što nemam dečka i ne pravim pokušaje sa momcima koji mi prilaze – ne pružam im šansu da se pokažu, u nadi da će mi se kasnije više sviđati. Da li je čudno što ja, ako baš ne znam tačno šta hoću, znam šta neću i što mislim da ću prepoznati ono što hoću, onog sa kim ću hteti da budem u vezi, kad se pojavi? I izgleda da to nije baš najuobičajenija pojava među mladima, ali izgleda i da nisam jedina koja ne želi da ima dečka samo zato da ne bi bila sama, da bi mogla da se uvrsti u ženski klub u kome su muškarci glavna tema.
Zanima me puno stvari u životu. Bavim se sportom, volim muziku i druženje, puno čitam, imam ciljeve, hoću da budem uspešna i samostalna, da se bavim poslom koji volim, da imam svoj stan, da putujem. Hoću i da imam porodicu i decu jednog dana. I hoću ljubav. Svoju srodnu dušu, partnera koji će biti moj najbolji prijatelj, moj čovek, neko u koga ću uvek imati poverenja, ko će mi se sviđati kao osoba i kao muškarac. Nekog kompletnog. Možda među svojim vršnjacima ne mogu da sretnem nekog takvog, jer oni zapravo još nisu sasvim odrasli, ostvareni i celoviti, ali ne zanimaju me ni stariji muškarci i ne vidim sebe pored nekog ko može otac da mi bude. Možda sam suviše zahtevna, ili suviše ozbiljna, kao što mi drugarice ponekad kažu, ali meni nisu potrebna površna i pogrešna iskustva, da bih znala šta mi se sviđa i šta mogu ili ne mogu. Možda samo treba da sretnem nekog mladića koji je ozbiljan kao i ja. Ko ne traži iskustvo po svaku cenu, ko ima ciljeve i radi na tome da ih dostigne, ko gradi sebe u onom pravcu u kom ja to činim i ko ljubav i vezu shvata onako kao ja. Ako većina momaka nije takva, to ne znači da ih nema i da ja treba da spustim svoje standarde i odbacim svoje kriterijume.
U međuvremenu, ja sam kul sa svojim singl statusom. Ne osećam da mi nešto nedostaje, zapravo, sigurno mi ne nedostaje ono što većina devojaka mojih godina ima. Moje vreme je ispunjeno, moje misli su pozitivne (iako smatraju da sam stroga i kritičar), moje srce je puno ljubavi, iako nemam partnera. Ali kad ga budem imala, to će biti ljubav, a ne površna zabava. To će biti veza puna obostranog razumevanja, poštovanja i nežnosti, a ne frustrirajuće cimanje zbog nekog kome možda nije dovoljno stalo do mene. Tako ja vidim stvari i to je moj stav. I sigurna sam da je to kul.
p.s. Za sve vas koje ste singl.
Vaša Blu
No Comments