Krenula si dalje. Sigurna si da jesi. Imaš dečka da to i dokažeš. Nisi baš zaljubljena, ali on izgleda jeste. Nije baš da po ceo dan misliš na njega i jedva čekaš da ga vidiš (ponekad izmisliš neke obaveze, da bi ostala sama i provela veče u pidžami pred TV-om), ali osećaš se bezbedno. Imaš vezu, nisi sama, dečko je prijatan i zaista ti je simpatičan i drag. Osećaš da mu ne daješ onoliko koliko zaslužuje, ali polako, veza se razvija, zavolećeš ga više vremenom. Kad uporediš svoja osećanja prema novom dečku sa osećanjima koja si imala prema bivšem…ah…zašto to radiš? Upoređuješ.
I govoriš sebi kako nije važno što ne osećaš isto, otkrivaš drugačije aspekte osećajnosti i povezanosti, daješ sebi šansu, daješ šansu svom dečku i novoj vezi. Ubeđuješ sebe da si krenula dalje. Prebolela. Nastavila.
Šta bi radila kad bi se on javio? Ne želiš da razmišljaš o tome. Šta on radi, da li ima nekog, da li je nastavio dalje? Ni o tome. Želiš mu sve najbolje, valjda, pomisliš svaki put kad pomisliš na njega. Da li i dalje više misliš na nejga, nego na sadašnjeg dečka? Ni to nije tema za razmišljanje. Odbacuješ te misli, ne dozvoljavaš sebi da te uvuku, radiš sve što treba da radiš, po svim pravilima za preboljevanje bivšeg. Promenila si frizuru, oslabila neko kilo, imaš novog dečka, neguješ svoja interesovanja i hobije, viđaš se sa prijateljicama, vežbaš… Nova ti, novi život, sve stabilno na površini, u dubinu se ne zagledaš mnogo, da ne uzburkavaš sadašnjost, koja je nekako krenula svojim tokom, čini se, baš onako kako treba.
Prolazi vreme. Uvek prolazi. Nekad proleti, nekad se vuče, ali prolazi brže nego što si mislila. Dobro si. I onda stigne poruka. „Hej. Mislim na tebe puno u poslednje vreme. Nadam se da si dobro.“
Nešto te probode i srce ti preskoči nekoliko otkucaja. Neki kamenčići počnu da ti čangrljaju po stomaku (ko je rekao da su to leptiri?) nešto u tebi reaguje potpuno izdajnički. Zatečena si. Kao da je neko jednim brutalnim potezom odlepio flaster sa stare rane i počupao sve što je bilo zaraslo i otkrila si da ta rana i dalje boli i da je upaljena. Kako se osećaš?
Ljutiš se. Odakle mu pravo, posle toliko vremena? Sumnjičava si. Zašto se sada javlja? Mora da mu ne ide tako dobro kao tebi, nema nikog, dosadno mu je. Radoznala si. Da li je shvatio koliko je pogrešio? Još te voli? Ne veruješ sebi – nije moguće da ga još nisi prebolela? Šta da mu odgovoriš? I naravno, ne pada ti na pamet da mu ne odgovoriš. Nešto u tebi je dočekalo ono što je želelo sve vreme. Srce izdajica. Ne pomaže pomisao na novog dečka, koji je tako zlatan i koga ne želiš da povrediš. Odgovaraš. „Dobro sam, hvala. Kako si ti?“
Od prve njegove poruke posle raskida, do trenutka kad si rešila da mu pružiš drugu šansu, prošlo je nešto vremena, ali ti znaš da je to bio jedan isti trenutak. Ako si do sada sebi pričala utešne priče, držala se svog ega i nastojala da se zaštitiš, sada si opet otvorena i ranjiva i bele laži kojima si održavala samopouzdanje, postale su neprihvatljive. Novi dečko? Koji dečko? Kako ti je samo bilo dosadno sa njim. Nije on ništa kriv, ti si mu zahvalna. On se našao tu, da ti pomogne da prođeš kroz težak period. Prosto si ga iskoristila. Bila si kučka prema njemu, iako stvarno to nisi, jer si dobra i senzitivna osoba. Ali štitila si sebe i koristila sve što je bilo na raspolaganju da se osnažiš. I sada jesi jača. Sposobna da pogledaš u svoje srce, da vidiš, priznaš i prihvatiš sve što se u njemu nalazi, iako ti se mnogo toga tu uopšte ne sviđa.
Bivši. Možda će uspeti sada. Možda opet postane bivši. Ali tu si i on je tu. Niste pobegli od sebe i jedno od drugog, iako ste pokušali. To nešto znači. A to značenje je sledeća lekcija srca koju treba savladati.
Blu
No Comments