STRAH OD PROPUŠTANJA ŽIVOTA

Kada sam bila mnogo mlađa, bilo mi je nedopustivo da vikendom propustim izlazak u grad. Prosto, ništa na svetu nije moglo da me zadrži u kući, jer je moglo nešto fenomenalno da mi se desi, upravo tih noći, u gradskom izlasku. Imala sam strah da propuštam važne trenutke života sedeći kod kuće danima kada su svi negde. Ovih dana sam shvatila da mi je internet iznedrio drugu slabost koja se učestalije manifestuje. Svakog dana makar sat vremena provedem na društvenim mrežama, lajkujući fotke i statuse prijatelja, poznanika i kolega. Tada na površinu isplivaju sve neostvarene maštarije. Uhvati me neka neizdrživa želja da i ja otputujem na neko tako lepo mesto, poslušam fenomenalno predavanje na temu koja me interesuje, kupim Manila Grace haljinu za predstojeće leto ili se pridružim đuskanju svojih veselih prijateljica! Umeša se tu i neka tuga, shvatajući koliko toga propuštam zbog raznoraznih životnih okolnosti, jer sam mogla tako i ja — a nisam. Toliko toga se dešava na mestima gde me nema. Ili nisam stigla da odem, ili nisam ni bila pozvana ili … ono najgore, niko drugi nije hteo da ide.

Strah od propuštanja, popularno nazvan „FOMO“ – Fear Of Missing Out, nastaje činjenicom da nam naše postojanje, koliko god bilo bogato i ispunjeno, nikada neće dozvoliti da sve iskusimo, vidimo i doživimo, pa nam se neretko životi drugih čine mnogo uzbudljivijim pod iskrivljenom prizmom medija. Učini nam se da imamo pregršt interesovanja, umesto onih kojima se ima smisla baviti. Skeniramo svoje virtuelno okruženje u potrazi za nečim što će nam zaokupirati pažnju, bilo da su u pitanju poruke, mejlovi ili telefonski pozivi. Kao da tražimo stalno dodatna uzbuđenja, pa tako brže- bolje reagujemo — šaljemo dalje i obznanjujemo koliko nam je u ovom trenutku nešto interesantno. Stvorile smo uslovni refleks da momentalno čitamo poruke koje su nam upravo stigle … a ponekad treba odoleti izazovu, jer poruka nije tempirana bomba koja će eksplodirati ukoliko se na nju odmah ne reaguje.

Izbavimo se od straha da ćemo nešto propustiti u životu! Ne treba nam uvek ono što želimo, a i ne želimo uvek ono što nam je neophodno. Da bismo se izborile sa ovom slabošću, treba da se naviknemo da cenimo ono što imamo i čime smo okružene i da uživamo čak i u svojoj samoći, gledajući oko sebe i osluškujući život. Umesto da očajavamo u potrazi za novim sadržajima, bolje bi nam bilo da se usredredimo na ono što nam je dostupno, jer smo za svoje raspoloženje ipak jedino mi same odgovorne. Jedno je izvesno — neće nas zaobići ono što je suđeno da nam se desi, zato ponešto možemo i da propustimo. Samo oprezno — da ne propustimo same sebe!

Share...