Čini mi se kao da smo zaspale u jednom svetu i probudile se u nekom drugom. Toliko filmova ima na tu temu, fantastika nam uvek deluje zabavno, ali realnost je tu da nas opomene da nije sve kao na filmu. Nedavno mi je drugarica ispričala da njen muž apsolutno sve što zaželi, dobije. Uglavnom ne na način na koji je to tačno želeo. Kao i kod većine muškaraca i njegove želje su širokog pojma i vrlo vremenski neprecizne. Pa opet, zapravo, snovi mu se ostvare na neki svoj, podmukli način, koji za cilj ̶ san pretvara u javu, ali put do cilja uglavnom bude posut trnjem i za njega i za njegovu porodicu. To me je navelo na razmišljanje da li se i meni dešavaju stvari koje sam toliko priželjkivala, mada ne baš sad i u ovom obliku. Poziv na vikend u Rimu mi više ne deluje kao najromantičnija ideja. Poljupci i zagrljaji su odjednom postali opasni kao hladno oružje, a neposećivanje roditelja i prijatelja se sada tretira velikim činom ljubavi. Odjednom postajem ubeđena da moć i novac ne vrede puno i da ne pomažu kod fibroze pluća, sa kojom se neki bore.
Mnogi su, širom planete, potajno sanjali da se šefovi, lideri i nepristojno bogati ljudi spotaknu o problem koji će pogoditi i njihov džep i sujetu i za koji, ipak, neće imati brzo rešenje. Milioni ljudi su sanjali i zavideli onima, koji imaju privilegiju da rade od kuće. Da ne govorimo o svima nama iz urbanih sredina, koji smo zamišljali čistiji vazduh, reke i nebo. Upravo sada smo svedoci smanjenja rada fabrika, a i broj automobila na ulicama se prepolovio, reke su poprimile neku plavlju boju, a nebo nam više nije prošarano tragovima aviona. Ko god ima vikendicu, preselio se u prirodu i svim plućima udiše prolećna jutra u sred nedelje. Smanjila se potrošnja, ne troši se kao nekad. Svedoci smo da nam, za normalan život, nije potrebno mnogo. Počeli smo da uživamo u jednostavnim stvarima: u domaćoj hrani, pronalaženju novih hobija, ranom leganju na spavanje i pedantnijem načinu života.
Koliko je muškaraca sanjalo da tašta ne može da dolazi u posetu? Koliko je žena želelo da im muž ne skita i da bude, što više, kod kuće? Koliko se dece jutrom budilo sa željom da izostanu iz vrtića ili škole, a da pritom nisu bolesna? Čak su se psi i mačke nadali da će jednog dana vlasnici sa njima provoditi mnogo više vremena!
Ne treba da se plašimo svojih snova! Vasiona ne ispunjava naše želje kada mi to zaželimo – ogroman je red podnosilaca zahteva. Ali ponekad razume da se milioni želja mogu realizovati istovremeno. Šta smo sanjale ̶ možda smo to i dobile. Stavljene smo u kaveze da bi priroda predahnula od nas i da bismo iznedrile nove, lepše, svetlije i plemenitije snove ovih noći, ne samo za nas lično, već i za celo čovečanstvo!
One Comment
Leave a Comment
Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.
;Meni čitanje ovakvih tekstova dodje kao besplatna terapija u ovom trenutku, a kada je situacija normalna – baš uživam!