Svi govore kako treba da se okrenemo sebi i priuštimo sebi ne samo mala, već i velika, neobična zadovoljstva. Treba sve probati, svemu se podvrgnuti, u svemu učestvovati. Život je jedan i ne smemo propuštati ni jednu priliku da se osećamo bolje ili da budemo zadovoljnije. Međutim, ako sve sebi možemo ili treba da priuštimo i da probamo, ne govori li nam to da ne smemo sebi ništa ni da branimo? Daleko ćemo stići, ako više ništa ne može da nas sputava, samo, da li ćemo stići tamo gde stvarno želimo ili ćemo se pokajati što negde na tom putu nismo povukle ručnu kočnicu! Sigurna sam da nam je potreban i sistem ličnih zabrana, iako to danas nije popularno mišljenje. Ne mislim na stereotipne tabue nametnute od društva — već na naše, lične kočnice, filtere i zabrane. Mnoge stvari koje činimo, tobože radimo jer u tome nalazimo lično zadovoljstvo- pomažemo druge i doprinosimo njihovoj sreći. Zbog te svoje prirode često doživljavamo velika razočarenja i patnju jer naša očekivanja od tih istih ljudi ne budu ispunjena.
Ako u sebi osvestimo, dobro razradimo i počnemo da upražnjavamo samodisciplinu, to nas može lišiti mnogih psiholoških trauma. Trebalo bi da se učimo na sopstvenim greškama i da budemo dosledne novom modelu ponašanja. Pronađimo u sebi snage i konačno naučimo da sebi zabranimo da molimo za ljubav ili da je kupujemo — stojeći ispred zatvorenih vrata ravnodušnih ili onih koji nas dozirano dopuštaju k sebi. Duševne slomove ćemo zaobići i ako jednom zauvek zabranimo sebi da budemo dušebrižnice i spasioci onih koji to ne zaslužuju, bez obzira što to radimo i iz potrebe da se ostvarimo kao dobre i saosećajne osobe. Veoma je važno da sebi zabranimo da se plašimo da ćemo nekoga razočarati, jer ćemo tek tada prestati da razočaravamo sebe i tako težiti sreći u sopstvenom životu, umesto da budemo saradnik – u tuđem. Ako zabranimo sebi da žudimo da idemo tamo gde nismo pozvane, možda će nas pozvati tamo gde stvarno pripadamo. Osvrnimo se i sagledajmo svoj život. Prestanimo da se oprobavamo u raznim, epizodnim ulogama i potrudimo se da izaberemo svoju, životnu i glavnu ulogu.
Da, sve smo grešile. Pogreške su sastavni deo života. Da nismo pogrešile, ne bismo naučile, a da nismo naučile ne bismo znale da je vreme da promenimo svoje navike. Sledeći put kada nas onaj unutrašnji glas podstakne da opet stavimo druge u prvi plan, kažimo sebi:” Ženo, kuda si pošla?”
Tada će nam se uključiti crvena lampica zabrane, udahnućemo duboko i rešiti da je nedopustivo prema sebi da ponovimo grešku. Istrebimo krvopije, obucimo svoje najlepše Salvatore Ferragamo sandale dok nam još dnevna temperatura dozvoljava i zakoračimo u novo poglavlje disciplinovano i mudrije!
No Comments