Kažu da je najlakši način da sebe dovedemo u red tako što ćemo skinuti paučinu s očiju, sa srca – kamen, a sa vrata – drske ljude.
Retko koja od nas može odoleti iskušenju da da sakrije razočaranje, tugu, frustraciju ili bes, te ih delimo sa osobama u koje imamo poverenja. Uglavnom se preteruje u dobrom i dramatizujte zlo, od prereterane potrebe da protumačimo događaje iz svog ili tuđeg života.
Sa druge strane, razgovor o sebi ili poveravanje jeste korisno, jer možemo naići na sagovornika koji će nam dati savet ili drugačije tumačenje onog što nam se dešava i tako nam pomoći da budemo objektivnije. Uostalom, negativna kritika je često mnogo iskrenija nego pozitivna i tu iskrenost svakako treba ceniti. Pa opet, stariji nam uvek savetuju da čuvamo više priče za sebe i da odolimo apetitu da kažemo previše. Pa otuda i izreke: “U se i svoje kljuse”, “Ako znaš šta ti je bilo, ne znaš šta će ti biti.”
Putem društvenih mreža možemo pretpostaviti da ljudi nemaju mnogo tajni i da nisu zagonetni pred prijateljima, kada je u pitanju lični život. Pa opet, istina je da se donekle cenzurišu važne informacije, pre nego što se otkriju svetu. Pa tako i dolazimo do pitanja, koliko nas može da se pohvali prepoznavanjem jasne granice između onoga što bi se moglo reći i onoga što ne bi trebalo, jer je, nažalost, poverenje, neretko, put ka izdaji.
Mi nikada, zapravo i nismo potpuno svesne sebe, kakve jesmo, te je poveravanje svojih misli ili iskustava često dobar način da sebe bolje upoznamo. Najčešće sebe vidimo – kakve bismo želele da budemo (putem hvalisanja) ili kakve se plašimo da nas drugi vide (putem jadikovanja). Poveravanjem neka od nas, često, rizikuje da postane nametljiva ili dosadna, te to može istolerisati samo osoba koja nas zaista voli. Kažu da se pred voljenom osobom treba povremeno i „verbalno svući“ jer na taj način možemo dodatno produbiti emotivnu povezanost. Svakako, mišljenja drugog i njihovi sudovi mogu da nam poprave sliku koju imamo o sebi.
U suštini smo sve mi društvena bića i, kada imamo jaku potrebu da nešto ispričamo, bolje se popričati sa onima koji su nam bliski, nego da se žestoko povučemo u sebe. Kada delimo loše vesti, potajno se nadamo da ćemo, po principu epikurejske filozofije, možda „sreću“pronaći u odsustvu bola.
Najbolje bi bilo da usvojimo dozu samokontrole i da uspostavimo meru samootkrivanju onima koji bi želeli da nas saslušaju. Poverimo se samo osobama koje volimo i koje znamo da nam žele dobro i koliko god to bilo teško, ne raspršujmo pojedinosti iz svog života velikom broju ljudi. Nije isto (što bi rekao brend haljine Desigual, koju danas probam) ispričati se sa dobrom prijateljicom ili poznanicom. To što se osećamo kao da se oslobađamo tereta – može doprineti olakšanju, ublažavanju naše tuge i nevolje, ali ne nužno i dugoročnijem duševnom miru. Upravo taj duševni nemir nas i podseća da svaka od nas, pojedinačno kroji svoju sreću!
No Comments