Ko to ima prava da nekome kaže kako da postupa, kad su tuđe emocije u pitanju? Sve smo mi sklone pametovanju i uplitanju u tuđe živote, a nijedna od nas ne može sa sigurnošću da tvrdi da poznaje obe strane medalje. I onda nam se draga osoba izjada, i mi kao imamo pametan savet! Da li ga imamo? Ili još bolje pitanje, da li će ta osoba ikada poslušati naš savet?? Imeil stoji otvoren od jutros na mom ekranu, malo zaklonjen drugim prozorima fajlova na kojima radim, ali mu se stalno vraćam, čitam i ne znam šta da odgovorim. Ispisan je u dahu. Iskren i emotivan, kao moja najdraža prijateljica. Tajan, kao pisma iz Lakloovih “Opasnih veza”, ali u 21. veku jednostavnim klikom na tastaturi može postati javan, i evo… postaje.
“Rasturi me svaki put ovaj S. A kunem ti se juče sam poželela da se ne javi, da ga ne vidim, da budem eto ljuta jer me voza: zvaće- pa ne zove. I vidim ga. I on je meni super bre frajerčina. Meni. Samson. Visok, krupan, pametnog pogleda boje lavande, obučen kao i uvek šmekerski- znam, Diesel. Pričamo u kafiću sa takvim žarom. Pun je neke ludačke energije. Obožavam ga i bojim ga se. Posmatram ga, a ne mogu da ga provalim, zuji mi u ušima, lupa mi srce. Onda, dok priča provaljujem da me on uopšte ni ne pogleda, kao da bi mu pogledom oduzela misao, moć. Nemoć, žar, ludilo u meni. Skočila bih preko stola da ga poljubim. Ne mogu. Suviše se dugo poznajemo, i naš sitni flert je u njemu prerastao u neko zrelo poštovanje. Kaže da sam pametna. I to saznanje me opasno davi oko vrata kao neka monstrumska zmija i kao znak da me više ne gleda kao ženu već kao sagovornika, zanimljivu i finu osobu. A ja sam kao dete, ovčica. Ne znam šta bih. I bih, i ne bih. I bih malo, ali ne skroz. I bih možda skroz, ali sutra, a on sutra ide sa ortacima na skijanje. I šta ja onda i čemu to? Zašto on već treću godinu insistira na kontaktu i viđamo se i nikako da se otkačimo. Ja se stvarno trudim da ga ne zovem, pronalazim druge ljubavi, u inat, da ga potpuno zaboravim. Znam da bi on za mene bio opasna veza. On je 14 godina mlađi. Pred njim je sve ono što sam ja već imala. Šta ću mu ja? Osećam se preraslom i nedovoljno lepom pored njega. Ali mi on jedini ne dâ da spavam, jedem ili mislim na bilo šta drugo. Svaka misao je sa njim. I patim, strašno patim, jer nam to ne treba, i on je mnogo mlad, i on se ne loži na mene toliko, koliko ja. I javiće se da mi uljudno čestita rođendan, i dokle tako? Volim ga u svom životu i ne volim što jeste. Mrtva sam danas. Bez poleta, osmeha, volje. Obukla sam svoju najlepšu Diesel suknju. Sedim bosa u svojoj fotelji i gledam u telefon u ruci, čitam stare poruke pune strasti i pijem vino. Možda se desi čudo. Dotle ti pišem, jer ne znam šta da radim.”
No Comments