Danas sam nalazila hiljadu razloga da odložim sedanje za laptop, iako mi rok za predaju teksta ističe ujutru u devet. Nizak pritisak, hroničan umor i varljivi julski dan pomutili su mi zamisao o novom tekstu i sve mi se činilo već napisano i pročitano. Sela sam na terasu. Možda mi sa neba padne dobra misao, šlagvort ili me udari grom, pa tako imam opravdanje pred urednicom. Žagor se mešao sa povicima navijača iz obližnjeg kafića i automobilskim sirenama. Uz to, sa nižih spratova se širio kuhinjski miris. Nije mirisalo na dobro. Preda mnom je zjapio prazan ekran Samsung tableta, baš kao što je prazna bila i moja mašta. Šta bih dala, da…
Odjednom, kao pogođena strelom — nažalost sigurno ne Kupidonovom — osetila sam ubod na desnom ramenu. U želji da se okrenem i pogledam šta je uzrok reskoj boli, shvatila sam da mi je vrat nepomičan. Da sam se, zapravo, skamenila i da sam potpuno nepokretna u položaju, nešto nalik na portret Dijane, Paje Jovanovića. Prestravljena i očajna, osetila sam ponovno bockanje na istom mestu, a onda mi je razdražujući i i cerekav glasić sasuo u desno uho:
“He-he, odblokiraću ti prste pa ćemo da četujemo.” Munjevito sam uključila veb-kameru, ali iznad mog ramena, odakle je dolazio glas, nije bilo nikog.
“He-he, nisi se valjda ponadala da ću to prevideti? Evo kako ćemo, ja ću da pričam, a ti kuckaj. Ionako si me prizvala kukajući što ne znaš o čemu da pišeš, pa evo piši-piši mi!”
Besna na to što ne mogu da mrdnem ničim drugim sem prstima, otkucala sam: “Ostavi me na miru! I bez tebe ću se snaći. Neću da se petljam sa đavolom!”
“Zar te ne zanima šta tražim u zamenu za najčitaniji tekst koji ćeš ikad napisati?”
“Ne interesuje me! Nestani iz mog života!” Bila sam svesna da to iz mene kucka inat, a ne istina.
“He-he, znam te ja bolje nego što ti misliš, mala. Evo, ipak ću ti reći, pa ti onda odluči. Napisaćeš tekst koji će zapaliti ceo region. Deliće se po društvenim mrežama na sve strane. Pokušaće da stupe s tobom u vezu urednici mnogih prestižnih portala. Nudiće ti saradnju. Za uzvrat — sitnica. U tekstu ćeš razotkriti najintimnije tajne svoje najbolje drugarice, što će je potpuno skrhati i što ti nikada neće oprostiti. Ali ja hoću, he-he.”
Usledio je novi jak ubod u rame koji me je — prenuo. Zaspala sam na terasi — u Casa Bianca fotelji od pruća — naslonjena na ćup sa agavom koja me je povremeno oštro bockala u desno rame. S nevericom sam se upiljila u ekran. Tabletu je, izgleda, baterija trajala koliko i moj san. Protresla sam glavu, kao da želim da se rastosiljam nagomilanih misli iz đavolskog košmara. Dok je svetlost automobilskih farova pod raznim uglovima šarala po zidovima terase, vratila sam se u sobu, uključila laptop i počela da kuckam:
“Sanjala sam svoj tekst i napisala svoj san…”
No Comments