Volim dokumentarce. Ponekad se zasitim holivudske produkcije sa uguravanjem svih tema, razdoblja, problema i likova u uvek iste obrasce. U odnosu na igrane filmove, autentični likovi i događaji nam prenose istinitu i važnu životnu pouku. Juče sam odgledala upečatljiv dokumentarni film o životu Marije Kalas. Izuzetan život ove dive, naterao me je da dugo razmišljam o njenom životu, ljubavi i sudbini. Film se bavi njenom kompleksnom ličnošću, talentom, borbom i pitanjem ‒ kako je jedna tako izuzetna žena mogla da voli muškarca koji ju je toliko povredio. Jedna njena rečenica mi i sada odzvanja u ušima: „Iskrenost i integritet se plaćaju visokom cenom!“ To je tako tačno. Sigurna sam da je svaka od nas iskusila gorčinu zbog iskrenosti, koju je ispoljila u pogrešnom trenutku i tvrdog pridržavanja svojim principima. Privatne, ali i poslovne okolnosti nas neretko teraju da balansiramo, pravimo ustupke i postupimo mudro. Često nema nikakvog razloga da ispričamo istinu ili držimo datu reč- kazna za izdajstvo nije, u današnje vreme, ni brza niti izvesna. Pa ipak, neretko smo žrtve svoje prirode i morala, koji su zapisani negde duboko u našem DNK. Setimo se samo Dostojevskovog „idiota“. Čovek pun vrlina ‒ do mere suludog.
Iskrenost i integritet su, zapravo, prvenstveno moralni izbor. Ubeđujemo se da će se moralni postupci, dugoročno, vratiti dobrom. Zato većina nas bira vrlinu, lako, kao kad biramo Nine West cipele. Želimo da gradimo svoj imidž, tako što sami verujemo u svoje postupke ‒ željni smo opšteg poštovanja i poverenja. Međutim kada dođe do uzavrele situacije, gde i nama gori pod nogama, često se ignoriše ili zaboravi data reč. Takvih je primera previše. Uzmite samo u obzir razne ugovore koji se ne poštuju, zavete koji se oskrnave, dobrotvorne fondove koji se pokradu, ljubavi koje se prevare. Da li je kazna uvek dosežna, kao što sve želimo da verujemo? Pa ne nužno! Zato i opstaju toliki prevaranti, lažovi i lopovi. Sposobnost da se drugima nanosi velika šteta ili veliko dobro – često kod mnogih izazva amneziju. Tako se, paradoksalno zaboravljaju i veliki dobročinitelji i veliki zločinci.
Uteha je u tome što su moralni ljudi, koji govore istinu i ne talasaju ‒ uvek među nama. Odlična su protivteža pohlepnim i samoživim jedinkama od kojih nas često boli glava. Otvaraju nam oči i uče nas svojim primerom. Ipak, njihova jaka volja i odlučnost da urade ono što je ispravno, bez obzira na posledice, ne isplati se uvek . Ne prolaze možda najbolje u životu, ali se njihova snaga ogleda u njihovim rečima i postupcima, omogućavajući im da svakoga pogledaju pravo u lice. Setimo se takvih ljudi iz okruženja. Budimo im zahvalni za veru u dobro i nadahnuće da i sami naštelujemo svoje moralne kompase. Svet još ima nade.
No Comments