U eri u kojoj se muškoj okrutnosti i zlostavljanjima poklanja više pažnje negoli iskrenoj osudi istih, mnoge se žene identifikuju sa žrtvama nasilja. Sve veći pritisci na poslu, u nezavidnoj ekonomskoj klimi, teraju ih da se na mišiće bore da sačuvaju i dobiju ono što im pripada. Poslovno i privatno, svakodnevno se hoda napornim i rizičnim putem ka istinski fer odnosu. A retko kad je rezultat baš fer! Ipak, žene u sebi imaju nešto mazohističko, što ih privlači čudnim i nepredvidljivim muškarcima. Čini mi se kao da žele da razgonetnu njihovu misteriju, uzrok i da (jedino one) pronađu u svemu spasonosan izlaz. Mnoge čine i grešku zaboravljajući da se ne moraju udavati (već zabavljati), jer je brak ozbiljan ugovor i zbog svoje pogrešne procene se posle kaju -beskonačno.
Zašto nas „loši momci“ privlače, ili još bolje reći, zašto mislimo da će sa nama biti bolji? Da li je to onaj deo materinskog instikta koji nas tera da vaspitamo, smirimo i inspirišemo? Ili su nam oni zanimljiviji kao neukrotive goropadi, sa kojima smo na večitom testu izdržljivosti? Da li su- što čudniji i nepredvidljiviji, samim tim i boji od drugih kandidata? Ili samo u nekom domenu bolji? Postoji mišljenje da nas takvi muškarci privlače jer je u našem genu zapisano da budemo inferiornije- potčinjene, snishodljive i poslušne u prisustvu alfa mužijaka, i nikako da iskajamo onaj Evin greh…
Današnje, samostalne žene, koje same plaćaju rente za stan, auto i letovanja – ne moraju više biti potčinjene. One sebi mogu priuštiti da budu ono što jesu, pa čak i – superiorne. Nastupajući smelo, odvažno i argumentovano, ne mogu se tako lako zastrašiti. A istinski slabi muškarci, mizogini, na verbalni napad odgovaraju fizičkom svirepošću. I tada često dolazi do nasilja, bila to pasivna agresija ili ona koja ostavlja vidljive tragove na koži i duši, a to nije fer. Evolucija se nastavlja, i kao Diesel nova kolekcija žene sve više postaju dominantne, snažne i neustrašive. I nekako, za sve manje stvari u životu im je potreban tzv. muškarac!
No Comments