Preležali smo viruse, upadali u saobraćajne gužve na svakom ćošku, dočekali Novu godinu, praznovali i – sredina januara već je tu. Neki srećnici, koji su spojili sve što se spojiti dalo, slobodni su bili sve do sada, a ostali, poput medvedića koji su se silom prilika prerano probudili iz zimskog sna, već su uveliko izračunali koliko radnih dana ih deli do neradnih 15. i 16. februara. Za mene, generalno, kao i za sve ljude iz medija, ta pravila ne važe, jer slobodni dani ne postoje onda kada posao mora da bude završen. Da ne pomislite da se žalim, postoje mnoge druge prednosti svega toga, kao kada na primer tokom letnjih meseci znatno duže možete da ostanete na moru, selu, planini, jer ste unapred „napakovali“ sve sadržaje ili ispod suncobrana možete obavljati sve poslove. Radili ili ne, jedno je sigurno -prava zima tek nam je stigla.
Dok pišem ovaj tekst, gledam kroz prozor svoje sobe, a sve što vidim je čarobna belina koja je prekrila visoke jele i svu prirodu, dokle se moj pogled pruža. Malo čas sam se vratila iz petnaestominutne šetnje sa suprugom (jer duže se nije moglo na ovih -12) i pomislih koliko je samo lepo! Jeste da smo na glavu i uši nabiili kape u toj meri da jedno drugo ništa ne čujemo, pa veoma brzo prestajemo da pričamo, samo hodamo i posmatramo. Znam, rećićete užasno je hladno, ali ima nečeg magičnog u toj zimskoj idili, zar ne? Uz jedan topli čaj ili punč, i obevezan tart sa jabukama i karamelom, zaboravlja se ta hladnoća i pred očima ostaju samo te pahulje koje naš grad pretvaraju u pravi Beo-grad. Sećam se onih sastava koje smo svi pisali tokom osnovne škole, na časovima srpskog jezika ili na pismenim zadacima; da li zato što sam zimsko dete, tek uvek sam bila puna inspiracije za ta pisanija na temu zimskih čarolija. Dok mi, odrasli, ovih dana na društevnim mrežama polemišemo isključivo o vremenskim prilikama, dečica na sankama, rumenih obraza i crvenih nosića, radosna dok ih roditelji vuku, ne haju za hladnoću i minus i kao da im ne pada na pamet da se vraćaju kući, dok mama i tata baš izričito ne narede suprotno.
Koliko po ovakvom vremenu volim da se ušuškam u toplinu svog doma, uz neki dobar film, knjigu ili tekstove sa Ušće bloga, isto toliko volim i da odem do Ušće Shopping Center-a, sada kada je novogodišnja euforija prošla, a popusti i dalje traju. Nekako na miru i bez ikakvog pritiska, dajem sebi oduška i vremena da prečešljam svaki kutak koji me zanima i zavirim u svaku radnju čiji me izlog privuče. Za oko mi najpre zapadaju cipele, a potom i jedan par čizama u XYZ.
No Comments