Svi mi, pre ili kasnije, u svom životu dođemo do tačke kada moramo doneti neku važnu odluku. Odluku da li da nastavimo pravo, skrenemo levo ili desno, odluku da li da odemo ili ostanemo. Ne mora to čak nužno ni da bude fizičko izmeštanje, već „samo“ neki događaj pod našim krovom. Sećam se kada je te 2011. godine (moja tada drugarica, a danas kuma) Bojana, rešila da joj je nekako dosta života u Beogradu i da želi da krene dalje. Neodoljiva kakva jeste, elokventna i razoružavajućeg osmeha, moja Bokica prošla je već u prvom krugu na kastingu čuvene svetske avio kompanije i za koju nedelju našla se u dalekom Dubaiju. I dok joj je njena bakica spremala pitu, da joj se za svaki slučaj nađe u avionu na putu ka belom svetu, meni je srce bilo puno, jer sam znala da je pred njom jedna divna avantura koja se ne završava na Bliskom istoku. Tako je i bilo; ona danas živi u Berlinu, a za ovih šest godina proputovala je ceo svet, upoznala čoveka svog života, napisala knjigu, ostala trudna. Sve zahvaljujući tome što je nije bilo strah da se upusti u nepoznato i prati svoju intuiciju.
Kada meni moja Bokica dođe, mi imamo jedan ritual. Obavezno odemo u UŠĆE Shopping Center. Merak nam je da baš tu sednemo i popijemo kafu, zasladimo se kolačićima, a onda pravac šoping. Isto smo uradile baš pre neki dan. Nakon što sam u Mangu pronašla divnu suknju, a u Fashion&Friends radnji ovaj prelepi Desigual džeper, naša sledeća stanica bio je Office Shoes. Bojana je u sedmom mesecu trudnoće, pa se odlučila za udobne i ravne, preslatke Cat cipelice, apsolutno uklopive za sve prilike. Obe smo se zaljubile u nove Lacoste Eyyla patike, jedino što sam ja glasala za srebrne, a ona za zlatne. U Office Shoesu sam pronaša i kratke Tommy Hilfiger čizmice sa komfornom, debelom štiklom. Na posletku, obe smo izašle prezadovoljne „ulovom“. Bojana kaže da takvog šopinga kao u UŠĆU nema ni u Berlinu, a ja se potpuno slažem sa njom!
Kada sam završavala gimnaziju, moji roditelji želeli su da nastavim studije prava u Beču, smatrajući da je to dobro za mene. S druge strane, ja to baš i nisam htela. Sama pomisao da se iz svog ušuškanog života selim u drugu državu jednostavno mi nije bila prijemčiva. U tom trenutku, sve mi je išlo na ruku, tu u mom gradu, u mojoj zemlji, pa sam se mislila- zašto bih onda išta menjala. Moji su poštovali moju odluku, pa sam upisala studije na FPN-u. Iskreno da vam kažem, nikada nisam zažalila. Verujem da sam tada donela pravu odluku. Iako putovanja smatram jednim od najlepših plodova koje beremo kroz život i neizmerno im se radujem, volim kada se vratim kući u moj Beograd. Jeste da mi ga je ponekad preko glave, ali osećam da ovde pripadam. Kao što rekoh, ne radi se tu samo o preseljenju u drugi grad, državu ili čak kontinent. Pitanje je da da li smo uopšte spremni na promene, jer mi sami sebi stvaramo i bolje danas i bolje sutra. Često čujem ljude koji nisu zadovoljni svojim poslom ili nekom drugom životnom situacijom, pritom ne radeći ništa tim povodom. Činjenica je da nisu svi ljudi isti i da ne prihvataju svi sa lakoćom izazove, ali ko reskira- zaista profitira. Ovo je 21. vek i za ostvarenja vaših snova nije nikada kasno. Uvek je pravo vreme da sledimo svoje srce i sebe učinimo srećnim.Važno je samo da s tim počnemo odmah.
No Comments