Sve više slušam o poremećenim ljubavnim odnosima, o varanjima, suzama i nestajanju onog nečeg, na šta se zaklinju zaljubljeni. Kada nastanu problemi, shvatamo da su svi naši postupci motivisani ljubavlju ili njenim nedostatkom. Setimo se zakletve: “ I u dobru, i u zlu” – ako neko na to nije bio spreman, nije se trebalo zaklinjati. Ne govorim o ekstremnim slučajevima, zlostavljanjima i psihopatama. Govorim o većini ljudi koji su našli za dosadašnjeg života svoju veliku ljubav. Sve mi se više čini da je prava ljubav zasnovana na nekoj vrsti samožrtvovanja. Ako dajemo- volimo. Što više dajemo – više volimo. Ako ne žrtvujemo ništa, već samo primamo i uzimamo, ne zavaravajmo ni sebe i drugog… tada jednostavno ne volimo drugu osobu, već samo sebe. Reči „daj, daj, daj“ – ne znače ljubav, „na, na, na“ to jeste.
Ljubav je kada imamo, a strast je kada želimo. Ako smo navikle da uzimamo, onda stalno uzimamo i želja da dobijemo još više ne jenjava – taj poriv ne treba brkati sa ljubavlju. A ako dajemo i spremne smo uvek dati još više, onda stvarno volimo. Ovo je vrlo jednostavna jednačina. Ljubav se meri onim što smo pružile bez pogovora. Davanje je iskonska reakcija onih koje vole, neupitan čin, iznedruje ono najbolje u osobi. Šta to tako nesebično dajemo, mi koje volimo, ako je neka u nedoumici? Vreme, živce, želudac, prst, drugi prst, treći prst, ruku, ruku do lakta, ruku do ramena, glavu, srce – jer volimo nekoga – kao sebe samu. I o tome ne treba mnogo ni govoriti ni pisati, jer na kraju krajeva, mi nismo zbir svojih ubeđenja, već zbir svojih postupaka.
Život je isuviše krtak da bismo pile lošu kafu ili čeznule za ljudima koji ne umeju da nam uzvrate pruženo. Trebalo bi više razmišljati o tome kome koliko pružamo i zašto. Razmišljajući o tome šta to beše ljubav, danas sam sebi dala oduška uz najbolju kaficu u gradu, zaslađenu Home Made kolačem, uz ljubav onog, koji me nikad neće izneveriti, od nedavno mog četvoronogog kompanjona čak i u Ušću!
No Comments