Sticajem nekih nesrećnih okolnosti, imala sam dosta vremena da se pozabavim sa samom sobom. Putovala sam, posvetila se duhovnom miru, širila svoje vidike, preispitivala odluke i postupke. Doslovno sam gutala knjige i bila preplavljena saznanjima o tome kako da se prevaziđu nemiri koje su mi visili nad glavom kao mač. Nisam se samo ograničavala teorijom, imala sam i seanse sa ljudima od poverenja i struke i na to sam veoma ponosna. Međutim, nekako me je pogađalo to što drugi nisu na meni videli da sam bolje. Zaista sam želela da drugi uvide taj moj napredak.
Kada smršamo, prestanemo da pušimo, kupimo novu haljinu u Weekend Max Mara ili botoksiramo čelo, drugi to primećuju, a njihova pozitivna reakcija nam pruža dodatni podstrek. Ali kako da drugi primete promene u nama? Neke prijateljice su verovatno primetile da sam postala manje melanholična i da se manje sažaljevam. Sada sve prihvatam sa više optimizma i sagledavam stvari iz drugačije perspektive. U životu nam je izgleda dato da se s vremena na vreme raspadamo na komadiće, a onda da se sakupljamo i da od nas nastane neka nova slika.
Naš unutrašnji boljitak je teško uvideti spolja i često nam je potrebno nekakvo ohrabrenje da idemo u dobrom pravcu. Usredsređene smo samo na sebe, a kao rezultat toga, očekujemo da se i okolina tako ponaša. Kada sebi pomognemo, smatramo da to utiče i na ostale, ali oni to najverovatnije i ne primjećuju. Zapravo, uvidevši nas ponovo u dobrom raspoložanju, oni razmišljaju o sebi i tome šta njih sprečava da postanu takvi i počnu da se menjaju. Shvatila sam da naš put do promene u velikoj meri nije zanimljiv nikome, osim nama. Niko ne može da shvati kroz šta prolazimo dok sami ne prođu kroz nešto slično. Tako da će nam retko ko čestitati ako smo prerasle svoje strahove i probleme. Niko nam neće aplaudirati što smo postale “najbolja verzija sebe”, osim naših voljenih ili onih sa kojima provodimo najveći deo vremena. Da budem iskrena, jedan deo mene uvek želi da budem pohvaljena: “Bravo! Toliko mi bolje deluješ! ”- iako ja, naravno, shvatam da nije najbitnije potapšavanje po ramenu, već to što se dobro osećam u svojoj koži. Niko ne zna šta se događa u meni, a ja, kad bolje razmislim, ne bih to ni želela.
Dugo sam tražila jasan znak da će sve biti u redu. Ovo je bilo moje putovanje — sama sa sobom. Sama sam kreirala njegov sadržaj i bila odgovorna za ishod. Najvažnije je da sam sada dobro. Pobednik sam u svojoj koži. Zar se ne primećuje?
Možda naš uspeh niko nikada neće slaviti. Ne zato što to ne zaslužujemo, već zato što on drugima nije važan, jer svako ima svojih briga i prepreka ka sreći. Najvažnija je podrška i motivacija koju možemo same sebi da podarimo, a ko nas zaista voli, taj sve primećuje… budite sigurne!
No Comments